Mihail Epštejn, koji konstatuje krizu humanističkih nauka, koje su se udaljile od predmeta svog istraživanja – čoveka (i njegovih samotransformacija) i prešle na proučavanje tekstova, navodi već na početku svoje knjige „Budućnost humanističkih nauka“ postavlja dva važna pitanja:
1. Da li je moguće zamisliti da će neka filosofska rasprava ili filološka studija najaviti novu eru u sudbini čovečanstva u 21. veku? Ne Majkrosoft ili Gugl, ne UN ili NATO, ne političari ili tehnolozi, već neki novi Novalis ili braća Šlegel, Bajron, Igo ili Madam de Stal?
2. Prirodne i društvene nauke imaju praktičnu nadgradnju. Kod prirodnih je to tehnika, kod društvenih politika. Šta je sa humanističkim naukama? Koja je njihova praktična nadgradnja?
Hajde da razmislimo i odgovorimo na ova pitanja.
1.Smatram da je takva pretpostavka umesna. Onaj ko uspe u svom tzv. filozofskom traktatu ne samo da analizira sve globalne promene paradigme (koje svaki put menjaju ontološki status ličnosti), već i da opiše konture novog (a opisivanje je zapravo početak projektovanja), postaviće njegove temelje. Čovek, koji se našao na periferiji istorijskog procesa ponovo će se vratiti u centar bića, povrativši svoj status. Međutim, to će biti čovek drugačijeg unutrašnjeg uređenja, odnosno polimatičar.
Polimatičar je osoba čije intelektualne sposobnosti, interesovanja i aktivnosti nisu ograničeni na jednu oblast znanja i jednu oblast njegove primene. Univerzalna ličnost sa širokim spektrom interdisciplinarnog znanja.
Upravo ideja polimatije je transformaciona ideja koja će radikalno promeniti sve sfere našeg postojanja. Promeniće se poslovanje gde će se pojavljivati sve više interdisciplinarnih kompanija. Obrazovne institucije koje žele da idu u korak sa vremenom postepeno će dolaziti do zaključka da se problemi sa kojima se suočavamo ne mogu rešiti u okviru uskih disciplina, pa će i sami obrazovni programi neminovno početi da menjaju svoj smer, krećući se ka interdisciplinarnosti. U svetskoj politici će se tražiti generalisti, lideri polimatskog mišljenja. Tink tenkovi i istraživački centri će takođe početi da se kreću u pravcu interdisciplinarnog razvoja, kao što već vidimo sa AI 100.
Pitanje je samo ko će tačno napisati filosofski traktat koji će postaviti temelje nove paradigme – filosof-usamljenik ili cela ekipa polimatičara koji žele da stave znak jednakosti između mišljenja i delovanja?
2. Praktičnom nadgradnjom humanističkih nauka smatram Paideju, shvatajući je kao projektovanje „polimatskih subjekata“ (Design of Polymathic Subjects).
Pod „polimatskim subjektima” mislim na:
• obrazovne institucije koje obrazuju polimatičare,
• analitičke interdisciplinarne centre (think tanks),
• Novi tip ličnosti – polimatičar, generalista, multipotencijal.
Ovo je praktična primena humanističkih nauka. M. Epštejn kaže da ove nauke treba da imaju svoje tehnologije i da utiču na ono što proučavaju. Opisano projektovanje i jeste tehnologija humanističkih nauka.
Šta izgleda da ovde nedostaje?
Ono što je prethodilo krizi humanističkih nauka.
Drugim rečima, kriza ideje čoveka. Od negativne antropologije Gintera Andersa (koncept „ljudske zastarelosti”) do spekulativnog realizma, ovo je put kojim smo išli da proglasimo kraj ere Antropocena, kraj ljudske izuzetnosti, itd. Sve ovo ima najdublje razloge, koji su izvan granica spoznaje ne samo tehnologa, već i mnogih mislilaca.
Šta je dovelo do krize ideje čoveka?
Verovatno prva industrijska revolucija (18-19. vek), koja je okončala polimatiju. Pre industrijske revolucije, interdisciplinarnost i polimatizam su bili norma, a ne izuzetak. Izuzetak je bila samo uska specijalizacija. Na to je više puta ukazao Vakas Ahmed, autor knjige „Polimatičar“.
Humanističke nauke su okrenule leđa čoveku i prešle na proučavanje tekstova prošlosti jer je njihov nekadašnji predmet proučavanja postao sopstvena žalosna senka. Kada je Ličnost bila u centru njihovog proučavanja, nije bilo reči o bilo kakvoj krizi u humanističkim naukama. Ali nestanak homo totusa i trijumf uskog specijaliste naveli su humanističke nauke da počnu da traže novi predmet proučavanja. Njihova kriza je prirodna posledica krize ideje čoveka, koja je, pak, bila rezultat izmeštanja polimatičara na periferiju istorijskog procesa.
Humanističke nauke moraju da se vrate ne samo čoveku, već posebnom tipu čoveka. I samo oni su u stanju ne samo da ga opišu, već i da ga formiraju – zahvaljujući tehnologiji projektovanja „polimatičkih subjekata”.
Tekst je objavljen na Fejsbuk stranici Natele Speranske.
Sa ruskog preveo Vladimir Kolarić
Izvor: patmos.rs
