Пишући о једној од бројних генерација које је извела као разредни старјешина, наставница српског језика Љиљана Бијелоњић из Ситнеша код Српца није само описала однос између наставника и ученика већ је сачувала све најљепше елементе васпитања и образовања и указала на традиционалне вриједности нашег народа.
Ово је изјавила Гордана Ђукић, предсједница Српског просвјетног и културног друштва “Просвјета” из Српца, као један од рецензената књиге “Летањир” која говори о генерацији ученика 2000 – 2004. деветоразредне школе “Вук Караџић” из Ситнеша. Ђукићева је рекла да је прича оригинална јер ауторка исказује љубав према својим ђацима коју они несебично враћају, инсистирајући на топлини дома и породице, правилном односу родитеља и дјеце, стварању повјерења и развијању топлих људских односа. Уз то је, како каже, збивања из тог времена вјешто преплела са цитатима из Библије, пишући и о будизму, сумерској и другим културама, показујући завидан ниво образовања. – Живимо у времену кад је неопходно разумијевање, поштовање и искреност, без чега школа као васпитно-образовна установа не вриједи. Данас нам долазе неки нови трендови са запада, када је ученицима све постало дозвољено и поклањају им се оцјене које нису заслужили, чему се морамо одупријети. Треба да се почнемо враћати старим вриједностима, што је и главна порука ове књиге – рекла је Ђукићева.
Она каже да је инспирација ауторки да изабере баш ову генерацију био моменат када је, међу бројним школама и одјељењима из бањалучке регије, тестирано знање њеног разреда на крају школске године.
– Дјеца су изражавала незадовољство, а требало их је смирити. Љиљана им је обећала да ниједна оцјена неће бити смањена јер посједују знање. Узела је фломастер и на бијелом папиру нацртала сунце рекавши да оно свакодневно прелази преко каљавих њива и путева и остаје неокаљано. Тада је склопила руке пред ђацима и рекла: “Ви сте моје сунце”. Тог тренутка су се смирили, сви су добро написали радове и нису обрукали ни себе ни своју наставницу – рекла је Ђукићева и додала да се сунце нашло и на насловници ове књиге.
Говорећи о значењу ријечи “летањир” у свом наслову, ауторка Љиљана Бијелоњић описала је једну од бројних анегдота која је везана за Међународни дан жена, када су јој ђаци из поменуте генерације на поклон донијели букет цвијећа.
– Био је јако необичан јер се налазио у кутији са каблом и када сам га укључила у струју, почео се окретати. Кроз сваки лист и цвијет пролазила је необична свјетлост и помало ме подсјећао на летећи тањир. Нисам поборник строгих правила и кроз игру ријечи створила сам неку своју ријеч – рекла је Бијелоњићева.
Каже да планира написати и другу књигу у којој ће писати о томе када је отворена школа у Ситнешима, шта је све прошла кроз ратна времена и друге периоде.
– Мој циљ није био да једног дана постанем писац, већ да дођем до извјесних сазнања кроз писање и оставим нешто српском језику и ћирилици – рекла је Бијелоњићева.
Списатељица Бранка Санчанин, ауторка монографије о глумцу Угљеши Којадиновићу, каже да је са Љиљаном својевремено дијелила школску клупу и истиче да би се на основу њене књиге чак могао направити и неки нови рјечник српских ријечи.
– Књига слави заборављени феномен сеоских школа, учитеља и наставника. Просвјетари знају да постоји тежина рада у градској у односу на мјесне школе. Ситнешка школа је у многим стварима на маргини догађаја, али људи који у њој раде нису на маргини јер су и те како образовани и дорасли свом послу – рекла је Санчанинова.
Извор: Глас српске
