Aко је утеха лаж и обмана, ако је умртвљавање, како би онда Онај који нас оживљава и као појединце и као заједницу био назван Утешитељем
/Први пут објављено 15. 2. 2018./
Некада се философија, па чак и уметност, везивала за утеху. Није се то тицало само попуштања онтолошких и спознајних заноса по којима су ове два оружја људског духа свођена на психо-социјалну функцију, већ на спознају да ни философија ни уметност нису ништа ако нису нешто за нас, као појединачна људска бића, ако немају однос према питањима смисла, и то смисла за нас, у нашим животима, у нашем искуству и саморазумевању.
Данас смо учени да утеху, утешну функцију сваког људског деловања, посматрамо као лаж и обману, скретање погледа са горке истине живота, оруђе репресије.
Али ако је утеха лаж и обмана, ако је умртвљавање, како би онда Онај који нас оживљава и као појединце и као заједницу био назван Утешитељем? Шта онај који је огањ може да има са успављивањем, омамом и мртвилом?
Онај који нас теши уједно нас учи слободи, а ко застрашује – поробљава нас. Ко нас учи да се бојимо овог света, никад нам неће допустити да отворимо очи за његов истински лик. Јер није овај свет само зло и мука, он је и творевина, и у његовој основи је светлост.
Ко је осетио ту слободу, никад је не заборавља, она се може само угасити у њему, а поновно њено разгоревање – то је утеха. Начин да наставимо, да се не уморимо и не предамо, да не издамо своје животе.
Волимо овај наш лепи живот, јер ако га не будемо волели онда ће за нас и вечност бити само мука.
Препознајмо људе око себе, они нису ни бројеви, ни оруђа, ни непријатељ. Томе нас учи Утешитељ.
Извор: stanjestvari.com
