Saga o Loganu Roju, ostarelom medijskom tajkunu, njegovoj nesposobnoj deci i njihovoj bespoštednoj borbi za kontrolu nad porodičnom korporacijom Vejstar Rojko mogla bi se ukratko opisati kao neka vrsta savremene „Igre prestola“ na Volstritu
Prošle nedelje emitovana je završna epizoda serije „Naslednici“, čime je stavljena tačka na jednu od najkvalitetnijih i najuticajnijih televizijskih serija poslednje decenije. Ova mešavina drame i komedije, u produkciji HBO kablovske televizije, koja je proizašla iz kreativne simbioze scenariste Džesija Armstronga i režisera Marka Majloda, osvojila je publiku vrhunski napisanim dijalozima, besprekornom glumom i naturalističkom fotografijom i mizanscenom, koji gledaocu stvaraju utisak da se neopaženo šunja „mračnim koridorima moći“ i da prisustvuje najintimnijim momentima života jedne izuzetne bogate, moćne, ali i beznadežno disfunkcionalne porodice.
Saga o Loganu Roju, ostarelom medijskom tajkunu, njegovoj nesposobnoj deci i njihovoj bespoštednoj borbi za kontrolu nad porodičnom korporacijom Vejstar Rojko mogla bi se ukratko opisati kao neka vrsta savremene „Igre prestola“ na Volstritu, koja potvrđuje sve one negativne zaključke o svetu superbogatih i destruktivnoj moći novca koje je genijalni Skot Ficdžerald još pre jednog veka izveo u svom literarnom klasiku „Veliki Getsbi“.
Ona je takođe, delom, i studija o savremenoj Americi koja nezadrživo srlja u propast zbog toga što su zle, sposobne i mentalno jake, kakav je nesumnjivo patrijarh porodice Logan Roj, zamenili pokvareni, nesposobni i psihološki fragilni, kakva su njegova razmažena deca Konor, Kendal, Šivon i Roman. Ova smena generacija, sprovedena u toksičnoj atmosferi razuzdanog nepotizma, sveopšteg poltronstva i erodirane meritokratije, simbolično otkriva sve parazitske odlike kasne faze špekulativnog kapitalizma, u kome inercija ostvarivanja profita i rasta vrednosti deonica često sakriva duboke unutrašnje probleme i strukturne slabosti koje, pre ili kasnije, neizbežno dovode do pucanja ekonomskog i finansijskog mehura.
Serija, takođe, odražava značajno promenjeni odnos prema bogatstvu i klasnoj svesti, koji sve češće provejava kroz glavni tok umetnosti i zabave. Pre četrdesetak godina, TV sapunice o svetu industrijalaca i bogataša, kakve su bile „Dinastija“ i „Dalas“, stvarale su sliku glamuroznog, seksi i dinamičnog života finansijske elite, života koji bi svaki čovek bilo gde u svetu trebalo da poželi. One su bile najbolja reklama za američki san i kapitalistički ekonomski model koji se, pred sam pad komunizma, izvozio na Istok.
Treba se prisetiti kako je Bogdan Tirnanić u svojim kolumnama posprdno pisao o tome kako su udruženja žena iz Makedonije tražila da se u Jugoslaviji zabrani emitovanje „Dinastije“, jer navodno negativno utiče na komunistički moral svojim prikazima raskoši i dekadencije trulih kapitalista, dok je nedavno preminula hrvatska spisateljica Dubravka Ugrešić otkrila u svojoj zbirci eseja „Američki fikcionar“ kako svojevremeno nikako nije mogla da ubedi svoju majku da u američkoj emigraciji ne uživa svaki dan u džakuziju, jedući kavijar sa svojim ljubavnikom, kao što to čini Džoan Kolins u Dinastiji, jer jedva ima novca za stanarinu i hranu.
Emitujući se godinama svakog ponedeljka uveče na državnoj televiziji, Dinastija je publici u bivšoj Jugoslaviji bila prekookeanski afrodizijak i prozor u jedan zavodljivi TV univerzum u kome su lepi ljudi u dalekom i snegom zavejanom Koloradu zarađivali ogromne svote novca, skakali iz kreveta u krevet, pili najskuplji šampanjac i nosili blistave toalete i zabavljali se sočnim intrigama, skandalima i spletkama.
Za razliku od slatkih iluzija Dinastije, „Naslednici“ nas uvode u jedan sumorni i turobni svet, naslikan ispranim i zagasitim bojama, gde su likovi uglavnom neurotični, depresivni i potpuno lišeni bilo kakve sposobnosti da uživaju u svojoj privilegovanoj egzistenciji i statusnim simbolima. Oni se voze limuzinama i helikopterima, provode leta na luksuznim jahtama i egzotičnim destinacijama, ali čini se da im sve to ne predstavlja nikakav poseban užitak. Iako su verovatno bogatiji i od Karingtonovih, Kolbijevih i Juingovih zajedno, mlađa generacija Rojevih vreme uglavnom provodi u jalovim međusobnim razmiricama i detinjastim verbalnim uvredama, pokušavajući na taj način da „zasluže“ ljubav i poverenje svog emotivno nedostupnog i manipulativnog oca.
Zajedničko za sve jeste to da su potpuno nesposobni u onome čime se bave i da svi imaju pregršt kostura u ormanu.
Najstariji sin Konor se zaluđuje politikom i troši porodični novac na bezuspešne kampanje za predsednika i na svoju devojku-bivšu prostitutku Vilu, Kendal je lečeni narkomanski zavisnik koji se samozavarava da je moderni tehnološki guru, Šivon je zarobljena u braku bez ljubavi i puna liberalnog prezira za svoju konzervativnu porodicu, dok je Roman lajavi i impotentni prezreli dečak kome je vrhunac seksualnog uzbuđenja telefonsko slanje slika svog polnog organa sredovečnoj direktorki kompanije.
Na kraju prve sezone serije, nadrogirani Kendal izaziva saobraćajnu nesreću u kojoj gine jedan konobar, a njegov otac, svemoći Logan, sakriva Kendalovo učešće u udesu, koristeći to kasnije kao sredstvo pritiska i kontrole nad vlastitim sinom.
Isto tako, u želji da pridobije očevo poštovanje i ljubav, Roman požuruje lansiranje satelita kompanije, ignorišući potrebne bezbednosne procedure, što dovodi do eksplozije rakete i smrti nekoliko ljudi. Ništa nije bolja nije ni Šivon koja, iako izigrava liberala i feministkinju, u jednoj epizodi koristi svoje moći ubeđivanja i laganja kako bi sprečila jednu od žrtava seksualnog zlostavljanja da podnese tužbu protiv kompanije.
Javna je tajna da su inspiracija za Rojeve bili australijski medijski magnat Rupert Mardok i njegova porodica, pa se, tumačeći seriju u tom kvazibiografskom ključu, može zaključiti dosta toga o mentalnom zdravlju i karakternim osobinama onih jedan odsto koji upravljaju planetom.
Veliki francuski pisac Stendal u svojoj čuvenoj knjizi „Crveno i crno“ napisao je da je roman jedno veliko ogledalo koji pisac pronosi cestom i koje čas odražava nebesko plavetnilo, a čas prljave lokve i kaljuge. Ono što je u 19. veku bio roman, to je danas televizijska serija, ona je glavna postmoderna propovedačka forma koja verno oslikava sve glavne fenomene i društvene protivrečnosti našeg doba.
U tom pogledu, „Naslednici“ su paradigmatični i satirični grupni portret globalne oligarhije, koja je za vreme pandemije najmanje tri puta uvećala svoj kapital dok se ostatak planete davio pod kovid maskama i gubio svoje firme, ušteđevine i poslove.
Možda je čak i takav nelaskav i ciničan portret, ako uzmemo u obzir ono što danas znamo o Džefriju Epstinu i Podesta i-mejlovima, previše ulepšan i čist. Možda stvari zapravo stoje daleko gore nego što je Džesi Armstrong bio spreman da nam pokaže.
Marko Tanasković
Izvor: RT.rs
