Način na koji su izbori održani, očekivanja od njih na obe strane Egeja, kao i rezultati i posledice koje će oni doneti, na najbolji način simbolišu razlike između Grčke i Turske
Tri prethodne nedelje, 14, 21. i 28. maja održani su izbori u dvema susednim balkanskim zemljama, međusobno povezanim dugotrajnim kompleksnim političkim odnosima. Parlamentarni izbori u Grčkoj 21. maja umetnuti su između parlamentarnih i prvog kruga predsedničkih izbora u Turskoj 14, odnosno drugog kruga predsedničkih izbora u ovoj zemlji, održanog 28. maja. Način na koji su izbori održani, očekivanja od njih na obe strane Egeja, kao i rezultati i posledice koje će oni doneti, na najbolji način simbolišu razlike između Grčke i Turske, između razmišljanja i opredeljenja njihovih građana i, pre svega, razlike između političkog sistema i šireg društvenog osećaja izazvanog delovanjem političke elite u ove dve zemlje. Zato priča o ova dva izbora ne govori samo o unutrašnjoj politici Grčke i Turske, niti o uskom bilateralnom odnosu Atine i Ankare. To je zapravo priča o različitim političkim modelima za koja se različita društva pod pritiskom politike i političara i prateće propagande odlučuju – fenomen koji duboko deli čitavu današnju Evropu.
Greške opozicije
Parlamentarni i prvi krug predsedničkih izbora u Turskoj 14. maja doneo je pođednako i očekivane i iznenađujuće rezultate. Prvi put suočen sa jedinstvenim političkim protivnicima u svojih dve decenije vladavine, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan uspeo je da osvoji mnogo više glasova nego što se to po predizbornim istraživanjima očekivalo. Samo nešto preko pola procenta je Erdoganu nedostajalo da, po ustaljenom običaju tokom njegove političke epohe u savremenoj Turskoj, pobedi već u prvom krugu zajedničkog kandidata šestopartijske Narodne koalicije Kemala Kiličdaroglua. Iako je Erdoganov rezultat u prvom krugu bio mnogo bolji od predviđenog, ipak se samim ulaskom u drugi krug predsedničkih izbora otvorio jedan novi politički prostor u Turskoj. Drugi krug izbora je potpuno novi fenomen u Erdoganovoj Turskoj, i iako su opoziciona koalicija i njihovi birači pomalo fatalistički prihvatili slabije od očekivanih rezultate, ipak su dobili priliku da u naredne dve nedelje, do 28. maja privuku pre svega one građane koji u prvom krugu nisu glasali: mlade i pripadnike kurdske manjine. Okolnost da u tome nisu uspeli i da je Tajip Erdogan pobedom u drugom krugu izbora postao praktično doživotni vladar Turske nakon osvajanja još jednog petogodišnjeg mandata, govori pođednako o njihovoj pogrešnoj izbornoj taktici i o neprepoznavanju dubokih, nepremostivih podela u turskom društvu. Drugačije rečeno, umesto da neopredeljenim građanima, a pre svega kurdskim biračima i mladoj populaciji ponude nešto sasvim drugačije od erdoganovskih tema i političkih modela, oni su pokušali da se nadmeću sa njim u nacionalnom ekstremizmu i ksenofobiji. A u tim oblastima nisu imali nikakvih šansi da pobede čoveka koji je poslednjih deset godina suštinski pomerio centar turskog društva upravo ka ovim kategorijama i koji kontroliše gotovo sve medije, a pre svih u Turskoj i dalje najuticajniju televiziju.
Teme koje su preovladavale u predizbornoj kampanji u Turskoj i pre 14. maja, a posebno tokom dve nedelje između dva kruga predsedničkih izbora bile su na taj način upravo one koje je izabrao sam Tajip Erdogan i njegov tim savetnika. Najveći uspeh pre prvog kruga je imao jednostavni video snimak Kemala Kiličdaroglua u kome ističe astronomsku cenu crnog luka, jedne od osnovnih i, nekad se podrazumevalo, najjeftinijih namirnica, najavljujući da će se ona udesetostručiti ukoliko Erdogan ostane na vlasti. Očigledno, međutim, uzdrmani relativno slabim rezultatom prvog kruga 14. maja, Kiličdaroglu i njegovi savetnici su napustili u najvećoj meri temu problematične ekonomske situacije i okrenuli se nadmetanjem sa Erdoganom u oblastima u kojima je on neprikosnoven.
Pogrešno tumačeći rezultate prvog kruga predsedničkih izbora, verujući da je neophodno da privuku glasove koje je dobio ekstremistički kandidat Sinan Ogan, Kiličdaroglu je tako potpisao sporazum sa predsednikom Oganove Partije pobede, Imitom Ezdagom. Ovim potezom, kojim se obavezao da će proterati sve izbeglice iz Sirije u prvih godinu dana, kao i da neće vratiti legitimno izabrane gradonačelnike Kurde iz jugoistočnih oblasti Turske, koje je Tajip Erdogan dekretom smenio, Kiličdaroglu je praktično zapečatio pobedu dotadašnjeg turskog predsednika. U panici da privuče glasove iz ruralnih istočnih oblasti Turske, Kiličdaroglu je na taj način ostao bez podrške ključnih grupacija turskih birača: mladih i Kurda, i to uprkos pozivu zatvorenog lidera kurdske Demokratske narodne partije Selahatina Demirtaša svojim pristalicama da ostarelom Kiličdarogluu daju svoj glas u drugom krugu. Jednostavna izborna matematika, kombinovana sa sveprisutnom propagandom i sitnim, ali dovoljnim nepravilnostima u oblastima koje su razorene februarskim zemljotresom, doprineli su da Tajip Erdogan osvoji upravo onoliko glasova u drugom krugu koliko je bilo neophodno da proglasi komotnu pobedu, sa preko dva miliona glasova razlike i nešto preko 52 odsto glasova u drugom krugu.
Iako je i ranije bio sklon nadmetanju sa Erdoganom u teoretskom ekstremnom nacionalizmu, u skladu sa tradicijama kemalovske Republikanske narodne partije koju neuspešno vodi pune dve decenije koliko je Erdogan na vlasti, Kiličdaroglu je odabirom ovih tema pokazao upravo onim delovima turskog društva koje je trebalo da privuče da u ovom pogledu on zapravo ne donosi nikakvu promenu. Time je takođe razočarao ključne segmente svojih birača, istovremeno potvrđujući ogromno okretanje turskog društva ka ekstremnim, kvazinacionalističkim i snažno islamističkim pozicijama koje će nesumnjivo ostati najtrajnija posledica Erdoganove epohe u modernoj turskoj istoriji.
Bezidejni Cipras
Sa druge strane Egejskoj mora, u Grčkoj, izborna kampanja, rezultati i nastavak izbornog procesa koji je usledio, pokazali su jednu sasvim drugačiju stranu savremenog evropskog društva. I to u zemlji duboko obeleženoj nikada prevaziđenim društvenim podelama na levicu i desnicu, koja se prenosi sa generacije na generaciju u svim segmentima života još od građanskog rata u ovoj zemlji između 1947. i 1949. godine. Grčki izbori 21. maja, odnosno ispostaviće se samo prvi „krug“ izbora, doneli su neočekivano ubedljivu pobedu vladajuće Nove demokratije premijera Kirijakosa Micotakisa, izdanka stare elite grčke političke scene. Možda još važnije i iznenađujuće za sve bio je očajan rezultat načelno levičarske Sirize nekadašnjeg premijera Aleksisa Ciprasa, koja je dobila samo 20 odsto glasova – tačno polovinu od glasova Nove demokratije. Kao najveći gubitnik na ovim grčkim izborima stoga se bez sumnje mora označiti sam Aleksis Cipras, čija je liderska pozicija ozbiljno uzdrmana ovim izbornim debaklom. Kao nekadašnji premijer koji je donosio vrlo problematične odluke, neretko mnogo „desnije“ i od samih desnih vlada u kojima je Nova demokratija dominirala, kao i izvrtanja narodne volje iskazane na referendumu 2016. godine, Cipras je ostao bez bilo kakvog političkog kapitala i praktično bez ikakvih političkih ideja.
Pune četiri godine koje je proveo kao osnovna opozicija vladi Micotakisa i Nove demokratije, prošle su bez ijednog ozbiljnog predloga, čak ni nakon velikog skandala o prisluškivanju opozicionih političara prethodnog leta, ili tragične železničke nesreće na pruzi Solun–Atina u martu u kojoj je poginulo više od pedeset, uglavnom mladih ljudi i studenata. Sa već narušenim političkim ugledom nakon problema, skandala i, pre svega, tragičnog požara u Matiju u kome je 2018. poginulo više od sto ljudi, Cipras je izgubio svoj „prevratnički“ šarm koji ga je izbacio na vrh grčke političke scene i postao samo još jedan etablirani, uljuljkani politički funkcioner i inače vrlo tradicionalističke, povezane i nepomerljive grčke političke elite. Okružen problematičnim saveznicima unutar partije Siriza, svim odreda nekadašnjim ministrima, koji su svojim pogrešnim, katkada čak neverovatno politički neveštim izjavama u poslednjim danima i nedeljama pred izbore doprineli ovako slabom rezultatu, Cipras je nakon izbora delovao utučeno i depresivno, a pre svega bezidejno. Iako je trenutno bez pravog suparnika unutar Sirize, nema sumnje da je njegova politička putanja postala silazna, a da se za prazan prostor na levom centru grčke političke scene sada ponovo bori obnovljeni PASOK, uprkos svom takođe nedovoljno harizmatičnom novom lideru, nekadašnjem evroposlaniku Nikosu Andrulakisu.
Ono što je svakako najzanimljivije u dugotrajnom grčkom izbornom procesu, jeste da će zahvaljujući odredbama ustava Grčke novi izbori biti održani već 25. juna, pošto pobednička Nova demokratija, kao ni ostale partije, nisu želele ni da ulaze u pregovore o potencijalnim koalicijama, već su se opredelile za ponovljene izbore – ovog puta po nešto drugačijim pravilima. Dok je na izborima 21. maja važio čisto proporcionalni sistem, koliko glasova –toliko poslanika, koji je Novu demokratiju ostavio šest poslanika od apsolutne većine, u slučaju ponovljenih izbora koji će se održati 25. juna pobednička partija dobija „bonus“ od 40 do 50 poslaničkih mesta. Kirijakos Micotakis i Nova demokratija očekuju, s pravom, da ponovo ubedljivo pobede i da po tom sistemu osvoje apsolutnu većinu u parlamentu, koju su imali i pre ovih izbora.
Ukoliko se to dogodi, što je gotovo izvesno, biće to pokazatelj ozbiljnosti i političke zrelosti grčkog društva, koje se opredeljuje racionalno i kritički, ali i ozbiljnosti grčkog političkog sistema. Za razliku od postizborne nesigurnosti koja, primera radi krasi Srbiju već dugi niz izbornih ciklusa, u Grčkoj je sve jasno istog dana kada se izbori završe. U Grčkoj nema političkog prostora za prekrajanje izbornih rezultata, niti za bilo kakvo zaobilaženje jasnih, Ustavom propisanih pravila o formiranju skupštine i vlade. Tako će i u periodu do ponovljenih izbora 25. juna Grčku vodi prelazna, stručna vlada u kojoj nema političkih kadrova i funkcionera. I zbog toga je, uprkos brojnim problemima, Grčka država uspešna država, a grčko društvo, uprkos brojnim slabostima, jedno pristojno, slobodno i empatijom prožeto društvo, bez obzira ko je trenutno na vlasti.
Vlada Stanković
Izvor: Novi Magazin
