Istočno-zapadni divani Dževada Karahasana: Odlazak književnog Ivice Osima

Piše: Muharem Bazdulj/OKO/RTS

NIN-ova nagrada za najbolji roman godine po pravilu se dodeljuje u poslednjoj nedelji januara, neretko i tačno 25. januara. Upravo je 25. januara 1990. pisac Dževad Karahasan slavio trideset i sedmi rođendan. Njegov prethodne godine objavljeni roman „Istočni divan“ bio je u najužem izboru za NIN-ovu nagradu skupa sa romanima Vladislava Bajca („Knjiga o Bambusu“), Nedjeljka Fabrija („Berenikina kosa“), Raula Mitrovića („Uvod u tvrđavu“), Miroslava Toholja („Stid“) te Vojislava Lubarde („Vaznesenje“).

Nagradu je dobio potonji, a dodelio mu ju je žiri u sastavu: Novak Kilibarda, Svetozar Koljević, Božo Koprivica, Borislav Mihajlović Mihiz (predsednik), Igor Mandić, Branko Popović i Gojko Tešić.

Posrtanje pred islamofobijom

Istorija NIN-ove nagrade je istovremeno i istorija jugoslovenske i srpske kulture, ali dodela nagrade za 1989. politički je verovatno najintrigantnija. (Ovde valja, makar u digresiji, pomenuti da je u konkurenciji iste godine bila i „Fama o biciklistima“ Svetislava Basare, ali ona, suprotno nekim kasnijim medijskim prisećanjima i rekolekcijama, nije dobacila do najužeg izbora.)

To je, po svoj prilici, poslednja godina kad su i žiri i kandidati još uvek (sve)jugoslovenski. Najužim izborom snažno dominiraju pisci rođeni u Bosni i Hercegovini. To su svi osim Bajca i Fabrija, pošto je Lubarda iz Rogatice, Karahasan iz Duvna, Toholj iz Ljubinja, a Raul Mitrović (pseudonim Feđe Šehovića) iz Bileće.

„Vaznesenje“ je verovatno najslabiji roman u nizu koji je Lubarda započeo „Gordim posrtanjem“. Na neki način, ono što je u „Gordom posrtanju“ bilo samo učitano, u „Vaznesenju“ je već bilo zaista prisutno. Ima u „Vaznesenju“ neke provincijalne islamofobije, provincijalne jer se jedno parče bosanskog karakazana uzima kao uzor i uzrok u to vreme aktuelnih političkih promena u muslimanskim zemljama.

Ali čak i posve vanideološki gledano, reputacija „Vaznesenja“ od trenutka otkad je delo nagrađeno kontinuirano pada. Nasuprot tome, reputacija „Istočnog divana“ kontinuirano raste. Poslednje srpsko izdanje „Vaznesenja“ objavljeno je 1995. Najrecentnije srpsko izdanje Dževada Karahasana je mnogo mlađe, „Blum izdavaštvo“ objavilo je „Istočni divan“ 2019.

U međuvremenu, u trideset godina između prvog sarajevskog objavljivanja i prvog srpskog izdanja, „Istočni divan“ je izišao u dvocifrenom broju inostranih izdanja i prevoda, a u Nemačkoj je stekao status klasika. Knjiga koja je na jednom nivou orijentalno „Ime ruže“, a na drugom postmodernistička „demonstracija sile“, bila je, danas je jasno, najbolji jugoslovenski roman te godine.

Novosadska žitija

Nekoliko meseci kasnije, na programu je bilo Svetsko fudbalsko prvenstvo u Italiji, a tamo je Jugoslavija, predvođena Ivicom Osimom, nepravedno ispala u finalu od Argentine posle lošije izvedene penal-serije. Bio je to valjda poslednji mitski poraz zemlje pred nestankom, a iz njega se razvila alternativnoistorijska fantazija da se Jugoslavija ne bi raspala te da balkanskih ratova u poslednjoj deceniji dvadesetog veka ne bi bilo, samo da je Jugoslavija postala svetski fudbalski prvak.

Na tragu sličnih poratnih sudbina Ivice Osima i Dževada Karahasana, pomišljam kako bi se na sličan način moglo kazati da se Jugoslavija ne bi raspala u krvavom ratnom krešendu da je NIN-ovu nagradu 1990. dobio Dževad Karahasan. Značilo bi to, naime, da je njena kulturna elita i dalje spremna da prepozna i nagradi književno remek-delo, a ne da književnost svodi na pseudoistorijske dnevnopolitički aluzivne naracije.

Bilo kako bilo, koliko god da je Karahasanu verovatno bilo žao što nagradu nije dobio, život je išao dalje, a on je u tom trenutku bio pisac, intelektualac i pozorišni čovek baziran u Sarajevu, ali cenjen kako se to govorilo, od Vardara pa do Triglava.

Predsednik Gete instituta Klaus-Diter Leman dodeljuje Dževadu Karahasanu Geteovu medalju za 2012. u Vajmaru, 28. avgusta 2012.

Autor sjajnog doktorata o Krleži, dramaturg upućen u moderne svetske tokove, urednik revije „Odjek“, profesor na Akademijski scenskih umetnosti, prva izdanja svojih knjiga programski objavljuje od Zagreba preko Sarajeva do Novog Sada (tu izlazi prvo izdanje romana „Stidna žitija“).

Kad smo kod Novog Sada, redovno je dolazio na Sterijino pozorje. Tu se, između ostalih, upoznao sa Jovanom Zivlakom, a ovaj je nedavno objavio zanimljivu skicu o Karahasanu zabeleženu, reklo bi se, još osamdesetih godina prošlog veka: „Iako se predstavlja kao Evropejac, ima neskrivene karakteristike lokalnog čoveka. Iskazuje prijateljsku bliskost, neubičajenu, kakvu ne poznajem. Posesivan je i povremeno svadljiv, ali to me ne brine jer je dobronameran. S njim je teško završiti diskusiju“.

Od Mure pa do Morave

S početkom rata, Karahasan uviđa da se njegova pripadnost zajednici u opkoljenom Sarajevu, bar kako se njemu činilo, ne ostvaruje dovoljno kroz poziciju profesora i intelektualca. Stoga se prijavio da kao volonter radi u bolnici.

Nakon nekoliko meseci provedenih u ratnom Sarajevu, on odlazi za Austriju. Tamo je već 1993, u Klagenfurtu, bio objavljen nemački prevod „Istočnog divana“. Iste godine, isti klagenfurtski izdavač objavljuje njegov esej „Dnevnik selidbe“, knjigu koja će mu u toj prvoj polovini devedesetih doneti najveću slavu i verovatno međunarodno najčuveniju njegovu knjigu, ako izuzmemo nemačko govorno područje. Zanimljivo je da Karahasnovih knjiga na francuskom ili engleskog jedva da i ima, osim navedenog „Dnevnika selidbe“, prava zvezda on je zapravo isključivo u Nemačkoj, Austriji i Švicarskoj što se vidi i iz broja nekrologa u tamošnjim medijima. Za tu knjigu je dobio veliku sveevropsku nagradu za esejistiku „Šarl Vejon“, nagradu koju je pre njega dobio Predrag Matvejević, a posle njega Dubravka Ugrešić, a dobivali su je i Lešek Kolakovski, Đerđ Konrad, Edgar Moren, Klaudio Magris i drugi.

S „Dnevnikom selidbe“ ima česte nastupe po Evropi, a razni zlobnici iz sarajevskog domicilnog i dijasporskog „javnog života“ optužuju ga za ratno profiterstvo. On ne odgovara eksplicitno, mada u jednom intervjuu ima potrebu da naglasi da je ugovor za nemački prevod „Istočnog divana“ potpisao mesecima pre početka rata. I inače je njegov „Dnevnik selidbe“ svugde dočekan toplije nego u Sarajevu. Jedna ugledna književnica neskriveno se podsmevala delovima teksta u kojima se pisac sa žaljenjem oprašta od svojih olovaka i naliv-pera, dok sve okolo gori.

Sam Karahasan je pak govorio da je njegov odlazak ipak bio privilegija nekog ko je mogao da bira, a da nije bio najdirektnije proteran, pa mu se otud činilo da je „Dnevnik selidbe“ tačnije naslov od „Dnevnika progona“ ili „Dnevnika izbeglištva“. Bilo kako bilo, on za novu bazu odabire grad Grac gde će godinama imati simboličku funkciju „gradskog pisara“.

Mada je, kako je postajao slavniji, mogao verovatno bez problema preći u Beč, Minhen ili Berlin, ostaje u Gracu. U tom smislu je sličan Ivici Osimu. Obojica su se vezali za Grac, delom verovatno i zbog geografske blizine Sarajeva u kojem su i dalje voleli da provode vreme, mada su poslovno sve više bivali vezani za novi domicil.

Prah i pepeo

Sa dobrim znanjem nemačkog, učestvovao je u tamošnjem kulturnom životu tridesetak godina. Možda i prvi njegov autorski izlazak u publicistiku najtiražnijih tamošnjih medija bilo je učešće u polemici kontra Petera Handkea nakon prvog izdanja „Pravde za Srbiju“. Karakteristično za Karahasana, on je Handkea manje kritikovao politički, a više poetički. Kao čoveku teatra i polifonog bahtinovskog romana, Karahasanu smeta odviše snažno Handkeovo lirsko „ja“.

Ipak, nakon te prve kritike iz 1996, Karahasan se temi Handkea nije više direktno vraćao. Na nemačkom govornom području, bio je glas nekakvog „bosanskog kulturnog višeglasja“ koje je voleo da mistifikuje, kao i dobar poznavalac islamskog sveta u širem smislu. Njegove knjige su objavljivali veliki izdavači, dobivao je sjajne recenzije kao i nagrade koje su vrlo retko uopšte dobivali pisci koji ne pišu na nemačkom jeziku.

U Nemačkoj je bio mnogo čitaniji i priznatiji nego u BiH, o čemu je takođe otvoreno govorio. Iako su u Hrvatskoj u njegovoj promociji učestvovali uticajni ljudi poput Nenada Popovića i Velimira Viskovića, nikad tamo nije imao ozbiljniju recepciju. Mnogo je srećniji bio njegov susret sa malim novosadskim izdavačem Bulevar Buks. Oni su najpre objavili dva-tri njegova stara naslova, a zatim je svoja poslednja dva romana, „Šta pepeo priča“ i „Uvod u lebdenje“, pisac skoro programski premijerno objavio istovremeno u Sarajevu i Novom Sadu.

Za razliku od nekih drugih sarajevskih pisaca njegove generacije, nije se istakao u antisrpskoj retorici. Naprotiv, u intervjuima je često govorio o tome koliko mu je dragocena srpska književnost, a karakteristično je i da mu je u romanima, više nego jedanput, u središtu srpski protagonista. Bilo mu je stalo do publike u Srbiji, radovao se književnim večerima u Novom Sadu na koje mu je stizala nekakva brojna mlada publika kakvoj se nije nadao.

Žrtve istorije

U svakodnevnom govoru bosanskih muslimana, smrt se uobičajeno opisuje kao „selidba na ahiret“. (Ahiret je drugi svet kao opozicija ovozemaljskom, dunjaluku.) Dževad Karahasan je umro („preselio“) prošlog petka u Gracu, a biće ukopan idućeg petka, u Sarajevu, pokraj Ali-pašine džamije. Malo groblje, harem, uz tu prelepu džamiju u centru Sarajeva postalo je neka vrsta „aleje velikana“ bošnjačke nacije nakon uspostavljanja Bosne i Hercegovine kao nezavisne države. To je, iz perspektive Sarajeva i bošnjačke kulture, velika počast. To je Karahasan sigurno zaslužio, ali ne znam je li se nadao tome.

Ne tako davno, pre jedva petnaestak godina, bio je izložen užasnoj medijskoj hajci, baš onako sarajevskoj, jer se u jednom intervjuu usudio reći da Radovan Karadžić nije „monstrum“, nego je, između ostalog, i „žrtva istorije“. Ako je u nečemu bio pravi pisac, bio je to Karahasan u odbijanju moralističko-žurnalističkih simplifikacija koje pojednostavljuju suočavanje sa zlom.

Nekoliko godina posle te hajke, ovako će kazati Karahasan:

„Najstrašnija i najveća opasnost koja nam prijeti jest da Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Gojka Šuška, Slobodana Miloševića, Franju Tuđmana, Slobodana Praljka, itd. demoniziramo i pretvorimo u monstrume. Niko od njih nije monstrum. Svi su oni živjeli u historiji. Svi mi dok živimo u historiji jesmo i proizvod historije, dakle žrtve. To što je Radovan Karadžić postao žrtva svoje ambicije da historiju i pravi, njegov je problem. Ali on je, naravno, i žrtva historije. Da nije bilo historije ovakve kakva se nama dogodila on ne bi postao zločinac. Proveo bi normalan ljudski život u svom komšiluku. Drugo, što je meni prigovoreno je to što sam ja rekao da je on čovjek. On jest čovjek. I moj problem i jeste u tome što je on čovjek kao i ja i vi. On je moj brat-čovjek. On govori nešto i o meni. (…) Treće što mi je prigovarano jest da odbijam bilo koga uzimati slobodno od etičkih kriterija. Radi se o tome da onog momenta kad smo etička mjerila uskratili Radovanu Karadžiću mi smo ostali bez njih. Dok živimo kao ljudi mi smo etička bića, dok smo etička bića moramo druge ljude vidjeti kao takve, kao ljude. U krajnjoj liniji, znate, to je bio nesporazum između pisca i ljudi koji rado sude. Ja sam pisac. Moj posao je da razumijem, a ne da sudim. Uspaljena rulja koja se na mene obrušila hoće da sudi. Njih ne zanima razumijevanje jer oni vjeruju da posjeduju istinu.“

Iza Karahasan ostaju njegove knjige. U srpskim knjižarama ih nikada, čini mi se, nije bilo više. A ostale su te knjige, unutar kulture u kojoj ih je pisao, temeljno nepročitane.

Kao kod svakog pisca, ima u njegovim knjigama dubinske subverzije. U poslednjoj koju je napisao, u „Uvodu u lebdenje“, glavni junak je sredovečni evropski pisac koji početkom devedesetih ima potpuno kultni status. Kad krene rat u Bosni, on se, na neki način, identifikuje sa jednom od zaraćenih strana. Širom Evrope šire se glasine da je poludeo. Pisac se zove Peter H. Krivo ste pomislili, nije (stvarni) Peter Handke, nego (fiktivni) Peter Hard, ali ova dosetka opet teško da je slučajna.

Nije Karahasan dobio NIN-a pre trideset i tri godine, ali njegove knjige se čitaju više nego knjige laureata. Zato je valjda vreme majstorsko rešeto.