Замислимо ситуацију у којој једно од израелских племена за утемељитељски мит своје нове нације усвоји нарацију да они, нова нација, уопште нису Јевреји, да са њима, упркос небројеним аутентичним историјским документима, никада нису имали ништа заједничко, већ су “аријевци” којима је остатак Јевреја у једном периоду врло недавне историје испрао мозак да су и они Јевреји
Наравно да прије сваке расправе о изградњи нације треба напоменути да је свака креација идентитета легитимна, што не имплицира да вриједносно не може бити базирана на апсурду. Дакле, овакав сценарио је међу Јеврејима готово незамислив, као што је незамислив код било које националне заједнице која држи до себе. Међутим, један од утемељитељских митова постреферендумске црногорске нације, а која се пласирала путем петпарачких памфлета и провладиних медија гласи да српском идентитету у Црној Гори (тачније у Катунској, Ријечкој, Љешанској и Црмничкој нахији), али и шире, у данашњим државним границама, није било ни трага ни гласа до 30-тих година 19. вијека, када је владика Петар ИИ Петровић Његош готово преко ноћи индоктриниран од стране свога учитеља Симе Милутиновића-Сарајлије индоктриниран великосрпском идеологијом коју је потом раширио међу народом Црне Горе.
…δ των Σέρβων άρχων…
На страну сада то што ова апсурдна тврдња нема никакве утемељености у историјској грађи, већ искључиво у редукционистичком и тенденциозном приступу истој, а камоли самој комплексној теорији нације и националности и развоја поимања ових појмова кроз историју. Али будући да живимо у постјугословенском раздобљу у којем су чињенице постале безврједна роба, поновимо базичне ствари: још од дукљанских преднемањићких времена о којима нас извјештава једанаестовијековни византијски хроничар Јован Скилица, који оснивача династије Војисављевића Стефана Војислава назива “архонтом Срба” (Στέφανος δ καΐ Βοϊσθλάβος, δ των Σέρβων άρχων), који је прије кратког времена побјегао из Цариграда и заузео земљу Срба (τον τόπον των Σέρβων), то јест “заузео илирске планине и Трибале и Србе и околна племена (Τρι,βαλλούς και Σέρβους και τα да би “Михаило (Μιχαηλας), Стефанов син (Михаило Војислављевић), који је послије оца био постао владар Трибала и Срба (Τριβαλλών καί Σέρβων… αρχηγός). За другог византијског аутора Кевкамена, Стефан Војислав, оснивач будуће краљевске династије је “Травуњанин-Србин (Τρφούνιος ό Σέρβος)”, док краљ Бодин носи ромејску титулу “протосеваст и ексусијаст Диоклије и Србије (πρωτοσέβαστος καὶ ἔξουσιαστής Διοκλείας καὶ Σερβίας)”. О везаности династија Балшића и Црнојевића за српски средњовјековни идентитет и легитимацији своје власти у немањићкој традицији је сувишно и говорити, баш и као о Његошевим претходницима, владикама из династије Петровић-Његош који себе несумњиво сматрају Србима, а Црну Гору једину преосталу честицу српске земље, ону која ће их једном поново све окупити а да не спомињемо изворе ватиканске, венецијанске, дубровачке, турске и хабсбуршке провениенције које становништво старе Црне Горе и Брда, старе Херцеговине и Приморја означавају српским.
Усташка митологија
На основу чему је онда заснован мит о Сими Милутиновићу и Његошу? Дипломата Независне државе Хрватске, франковац и римокатолички свештеник Керубин Шегвић, творац теорије о готском поријеклу Хрвата, човјек од нарочитог повјерења Анте Павелића послан је 1941., дакле у вријеме најинтензивнијих покоља над српским народом, у Рим, на италијански двор, гђе је, поред одушевљења што на талијанском трону сједи кћер црногорског краља Николе, “крв наше крви” изрекао сљедеће: “Црногорци нису увиек били шкизматици. Они су били и Хрвати и католици до пред пар виекова… У Црну Гору почело се је ширити сербство тек 1852. кад је онамо дошао неки православац Милутиновић, дворски учитељ. Али ни до данас није Црна Гора прихватила ту науку у цјелини.” Дакле, цјелокупна митологија националног антисрпског црногорства прихваћена као државна од 2006. се не базира ни на једној историјској чињеници из прошлости Црне Горе, већ фрагментима усташке геноцидне идеологије која је легитимитет своје убилачко-асимилаторске агенде темељила на потпуно измишљеној прошлости, хрватској правашкој идеологији према којој Срби у властитим земљама, Босни и Херцеговини и Црној Гори нису старосједиоци и да оне нису утемељене на српској државотворној предмодерној и модерној политичкој мисли, већ придошлице и паразити који су вијековима угрожавали домицилно становништво, чиме се стичу сви услови за оправдавање њиховог биолошког истребљења, протјеривања и/или асимилације. Управо такву и никакву другу идеологију су 80-тих и 90-тих година прошлог вијека новим условима прилагођавали псеудолингвисти, псеудоисторичари и, надасве, псеудомарксисти попут Војислава Никчевића, Сава Брковића и Радослава Ротковића које је истакнути хрватски лингвиста Далибор Брозовић називао “дилетантима”, али потребним “као експозитура у Црној Гори, јер треба да раде на доказивању различитости црногорског идентитета у односу на српство… па су им потребна научна звања како би њихова ријеч имала бољи ођек и тежину у црногорској јавности”.
Дилетантизам као национална стратегија
И тако, оно што уочи и у току Другог свјетског рата није пошло за руком мањинским црногорским нацистичким колабораторима и усташким идеолозима Секули Дрљевићу и Савићу Марковићи Штедимлији који су мање или више прихватали Шегвићеву пропаганду, ђеломично јесте њиховим настављачима под кринком марксизма и “научног приступа историји”, у чему ће им нарочито помоћи некадашњи директор Земаљског музеја у Сарајеву, етнолог и рођени Пераштанин, Шпиро Кулишић својом књигом “О етногенези Црногораца” за коју и студент који је савладао основе увода у историјску науку схвата да представља збир намјерног игнорисања историјских извора, тенденциозног приступа етнолошкој и антрополошкој грађи и чак бесрамног фалсификовања ставова цитираних аутора. Колико су Кулишићеви закључци збиља повезани са марксизмом свједочи и његов закључак да је “у науци… већ констатовано да већина Црногораца представља мјешавину динарског и праисторијског Борребy типа крупног тијела, Крупне главе и широког лица”. Оваква бизарна тврдња не само да је игнорисање чињенице да Црна Гора у данашњим границама представља деветнестовијековни конгломерат српских територија са различитом “предцрногорском” историјом као што Стара Херцеговина, Брда и Приморје, већ и да аутор као заговарач црногорске засебности од остатка српског народа не прибјегава никаквим марксистичким, већ расистичким аргментима примјереним нацистичким мјерачима лубања из 30-тих и 40-тих година прошлог вијека. Ако бисмо се водили Кулишићевим мјерилима, онда шетајући се свакодневно улицама Београда, Сарајева или Подгорице, на основу ширине и дужине кранијума сусрећемо припаднике сасвим различитих народа Шта тек рећи о Саву Брковићу који црногорску припадност српском народу негира тврдњом да је Србин “синоним Словена христјанина на Балкану”, осим да, бивајући неупућен у то да је хришћанска есхатологија основни идеолошки потпорни стуб свих европских предмодерних нација, заправо најбоље доказује аутентичну српску историју Црногораца.
У том смислу, када владика Василије Петровић Његош 1745. у Историји у Црној Гори пише да се “за велике гријехове наше, а •особито за убиство младога цара Уроша, Бог… разгњевио и допуштио те су Турци завладали готово цијелијем српскијем царством”, он наводи једино могуће разумијевање “етничког” свога времена, посебно у складу са предмодерном европском историозофијом проклетства које на себе навлачи народ који убије од Бога помазаног владара, што би Брковићу било познато да је прочитао најелементарнију литературу о феномену којим се бавио. У том смислу је Брковићева констатација да се код црногорских владика ради о “мијешању српског православља и народности” анахрона и псеудонаучна глупост, а да не говоримо о паралингвисти Војиславу Никчевићу који, у предговору баналног расистичког памфлета Шпире Кулишића пише да Црногорци не “могу бити “српскога” народносног подријекла у преднемањићком периоду, кад појам с/е/рби нема етничко већ социјално-сталешко значење”. Никчевић не само да из чисте мржње измишља појам “с/е/рби” какав никада и нигдје у изворима није забиљежен, већ очигледно нема ни најосновнија знања, шта је то у предмодерном периоду развоја европских нација “етничко”, а шта “социјално-сталешко”, јер како је то у својој студији о средњовјековним европским идентитетима закључио Марко Пијовић “нешто што је у одређеном тренутку, односно периоду, било етничко, могло је прије или послије тог периода бити религијско, или регионално, или класно/сталешко, или језично, или политичко итд или се могло радити о комбинацији више типова колективних “припадности” које су се скривале под једним именом”. Али како то објаснити “експертима” Радослава Ротковића који је нестручно и неметодолошки обједињеној гомили неуко цитираних одломака из селективно пробране научне литературе и новинских чланака даје наслов “Одакле су дошли преци Црногораца: ономастичка истраживања”, устврдивши да су “Црногорци једини народ Балкана који има извод из матичне књиге рођених”, да су “сви покушаји других народа Балкана да дођу до таквог извода до сада су се показали узалудним.”
Зашто? Па зато што је Роктовић “непобитно” утврдио да је балтичка Померанија прадомовина црногорских предака Дукљана, а да смо то “Виђели… из исправа Немањића и Балшића да је тај новонасељени простор називан Поморјем… обухватао земљиште од Неретве (некада и Цетине) до Бојане (некада и Драча)” и да из тога опет “непобитно” произлази питање које је уједно и закључак: “Ако, дакле, није било Срба у Зети ни у XIII., ни у XV вијеку а од XV до XIX вијека нема српске државе, па ни територијалног контакта Србије и Црне Горе, како су Црногорци у том међувремену могли да се посрбе?” Ротковић свакако никада не би постављао овакве питања да је на факултету савладао основе методологије рада са историјским изворима и литературом, али како то није случај ни с њим ни с његовим истомишљеницима, логично је због чега се никада нису запитали због чега им је идентитетска прича утемељена, не на марксистичкој, или било којој другој научној методи истраживања историјских процеса, већ на правашко-франковачкој пропаганди Керубина Шегвића из времена усташког геноцида.
Кривица Дејана Јовића
Није никакво чудо да је иста организација Дукљанска академија наука и умјетности окупљала наведене, како их је назвао Далибор Брозовић, “дилетанте” скупа са “дисидентским” мислиоцима попут Јеврема Брковића који се деведесетих у хрватској десничарској штампи прославио тврдњом о “геноцидном Светом Сави” који је, наводно, уништавао католичку дукљанску културу , или цијелом низу протажираних режимских интелектуалаца попут Милорада Поповића, честог госта на загребачкој отворено проусташкој емисији Бујица, Миодрага Бајковића који Стефана Немању назива “Симеон Смрдоточиви”, понављајући древну правашку конструкцију о Немањином наводном уништењу Црвене Хрватске, то јест древне посве несрпске Дукље и продубљујући Кулишићеву расистичку теорију прокламацијама Србима да му донесу “генетски” доказ свога српства, затим Александар Радоман, експерт за “црногорски језик”, који се недавно скупа са Аднаном Чиргићем, утемељитељем истог језика обрушио на Дејана Јовића и Милорада Пуповца, јер не пристају на пропаганду хрватских лијевих либерала, према којима је дукљанизам и црногорски антисрпски шовинизам тековина НОБ-а. Радоман и Чиргић не само да су љути јер је Српско народно вијеће у Хрватској популаризовало рад лингвисткиње Рајке Глушице, која је непобитно доказала да је пројекат “црногорског језика” неодвојив од идеологије Секуле Дрљевића и Ивића Марковића Штедимлије, већ и због тога што Дејан Јовић није “квазијугославофил” и “псеудољевичар”, како му спочитава Радоман, већ јер због тога што му је јасан процес распада Југославије. Закључак Јовићевог капиталног ђела Југославија држава која је одумрла гласи да су комунистичке елите које никада нису пропуштале да нагласе да би без њих дошло до понављања страхота Другог свјетског рата на крају управо биле те које су до тога довеле “а неки од њених истакнутих чланова чак су и водили нове државе кроз ужасе тог новог барбарског покоља на крају двадесетог стољећа. Њени су вође хапсили “националисте” и националисте.
Па ипак, сами су штитили, а на крају (свјесно или несвјесно) и помагали, повратак национализма на јавну сцену.” Дукљански, односно црногорски националисти који под критику београдске политике 90-тих подмећу најригиднији антисрпски шовинизам ће тако пропустити да објасне да своју релевантност не дугују никакво нарочитом интелектуалном капацитету, већ некадашњем предсједнику Предсједништва СР Црне Горе Вељку Милатовићу (1921-2004), који је као обавјештен кадар схватао да се Југославији ближи крај, те је у тим оквирима хтио испословати што аутономнији положај за црногорску посткомунистичку елиту, па макар то значило “марксистичку” модификацију Дрљевићевих и Штедимлијиних, а заправо франковачких псеудонаучних поставки о црногорској прошлости и идентитету, а за шта су и запошљавани и фаворизовани кадрови попут Сава Брковића, Војислава Никчевића, Радослава Ротковића, Шпире Кулишића и осталих, углавном загребачких студената, који су се дали искористити на сличан начин.
“Одрећи се самих себе…”
Према томе, идеологија коју је након независности 2006 за грађанску и “домовинску” изабрао Мило Ђукановић није ништа друго него компост оваквих и још бизарнијих концепата (од оснивања и државне подршке минорној секти “Црногорска православна црква” на челу са беспризорним рашчињеним свештеником Мирашом Дедеићем, а која се посљедично распала на четири секте, па до оснивања разних паравојних формација типа Ловћенских стража или комита), што Црну Гору чини ријетким друштвеним експериментом колонијалног самопонижења кроз покушај тоталног дамнатио мемориае. И која, у коначници, није могла опстати као владајућа у свом тоталитету, иако је на црногорском друштву оставила бројне посјекотине које још увијек крваре. То је недавно признао и режимски књижевник Андреј Николаидис, аутор безбројних антисрпских расистичких памфлета у интервјуу који је за Побједи дао кћерки Војислава Никчевића, Тамари: “Проблем са државом и заједницом конципираном као војни логор је у томе што у војном логору немате културу. Ако војни логор једном падне, пао је заувијек. Зашто? Зато што не остаје ништа што може очувати чак ни сјећање на ту заједницу. Управо се то десило Црној Гори, у којој се суочавамо и са проблемом слабих интегративних фактора. Као културни центар, Цетиње данас досеже до предграђа Подгорице, не даље.” Због чега је то тако? Вјероватно због тога што јалова псеудоинтелектуалштина Николаидиса и њему сличних твораца логора над чијом судбином сада наричу није у стању произвести било какву културу која у старту није вјештачка, јалова и параноична. Подгорички адвокат Андрија Поповић изнео је 1937. на страницама никшићког часописа Слободна мисао, у вријеме када су попут Керубина Шегвића и његових расистичких идеолога и учитеља Иве Пилара и Милана Шуфлаја у Црној Гори размишљали само разочарани каријеристи попут Дрљевића и Штедимлије, врло далековидо, готово проррочанско размишљање:
“Тврдити данас… да нијесмо Срби и дио српског народа, значи проглашавати лажним све оно што је живјело стотине година у свијести народној; све оно што је написано о нама од владика из разних племена, владика Петровића, краља Николе; све што је дао народни гуслар, народно предање, све што смо од родитеља чули, а у школи научили; све оно што су са дивљењем о Црногорцима написали страни писци, итд. Значи, требало би цјелокупну нашу прошлост и историју прогласити фалсификатом, просто одрећи се самих себе, а ми то нити хоћемо, нити можемо и кад би хтјели. Нема горе ни несрећније ствари од ината…”
И заиста нема горе и несрећније ствари до државну идеологију градити на пропаганди историјског немезиса властитог народа, прогласити потом квазиинтелектуалне изданке такве пропаганде антифашистичком тековином и још изигравати нарикачу када умире и још се устрјемљивати на свакога ко је одавно схватио да јој нема спаса.
Аутор је историчар и докторанд на Филозофском факултету Универзитета у Београду
Вук Бачановић
