Пише: Нина Вујачић
Књига “Приче о нарцису злостављачу” Јасмине Ахметагић јесте дјело које се уздиже изнад жанровске, теоријске и методолошке класификације. То је студија, аутобиографија, емоционални манифест и етичка критика времена, укоричена у форму књижевно-научне анализе. Ахметагић не пише о нарцизму као патологији у апстрактном смислу, већ као о дубоко проживљеном и препознатом искуству, како личном, тако и кроз архетипске и конкретне књижевне наративе. Кроз начин на који Ахметагић описује динамику међуљудских односа, ако се тако могу назвати, нарциса као злостављача и онога ко је његова жртва, може много да се научи.
Ова књига је једнако рефлексија на митолошку структуру, психоаналитичко разумијевање нарцизма, али и конкретна, оштра анализа литерарних наратива у којима нарцизам не само да постоји, већ се претаче у облик најперфиднијег злостављања – оног које оставља душу без даха, а нема модрица да га потврде.
Овидијев мит о Нарцису као кључни оквир
Полазиште Јасмине Ахметагић јесте Овидијев мит о Нарцису из “Метаморфоза”, прича о младићу који се заљубљује у властити одраз, неспособан да успостави релацију са Другим. Мит се не тумачи само као метафора самољубља, већ као архетипски образац емоционалне изолације, немогућности самоспознаје и деструкције сопствене аутентичности.
Ахметагић изводи кључну тезу: Нарцис себе не воли, он воли слику о себи. Његова љубав није љубав, већ затворено кружење фасцинације сликом, из којег се искључује емпатија, дијалог, контакт и заједништво. У том тумачењу, нарцизам није вишак љубави према себи већ мањак истинске љубави уопште.
Злостављање као наратив: Гдје је жртва кад нема модрица?
Ахметагић пише о злостављању које не оставља спољашње трагове – о емоционалном, психолошком, симболичком насиљу које разара језгро личности жртве. Нарцис злоставља ријечима, погледом, игнорисањем, манипулацијом, идеализацијом и девалвацијом.
Кључни аспект књиге јесте демистификација нарцисоидног злостављања као “невидљивог зла”, које друштво не препознаје јер не подлијеже законској регулативи и јер се одвија у рукавицама. Ова тема ауторка не исцрпљује кроз теорију, већ је мајсторски демонстрира на најзначајнијим књижевним дјелима српске, европске и свјетске књижевности. Примјера ради, анализа Кафкинког “Процеса” у свјетлу мобинга је сјајна, и свако од нас се може лако препознати у ситуацији и видјети колико је тема универзална, и како злостављачи претрајавају епохе.
Књижевна дјела као клинички досијеи нарцистичких односа
Иво Андрић – “Злостављање”
Једно од средишњих мјеста књиге јесте анализа Андрићеве кратке приче “Злостављање” (1946). Главна јунакиња Аница Марковић напушта мужа, иако је њен чин рационалан и нужан, друштво је осуђује. Андрић бриљантно приказује динамику нарцисоидног злостављача, Андрије Зерековића, човјека који је углађен, привидно култивисан, друштвено афирмисан, а у кући је мономан, манипулатор, ауторитарни егоманијак.
Ахметагић детаљно анализира механизме нарцистичког монолога, монолога који гуши жену, у којем Андрија дословно говори о себи у трећем лицу, док Аница постаје украс, трофеј. Зарековић не види у Аници особу, већ власништво. Право злостављање, закључује Ахметагић, дешава се у сјени привидно “идеалног” брака. И зато Аница постаје парадигматска жртва емоционалног злостављања: осуђена не само од мужа, већ и од друштва које не препознаје невидљиве облике насиља.
Вида Огњеновић – “Милева Ајнштајн”
У драми “Милева Ајнштајн”, Вида Огњеновић приказује нарастајући јаз између Милеве Марић и Алберта Ајнштајна. Јасмина Ахметагић ову драму користи као огледало нарцистичког односа у којем је Милева истовремено жртва и саучесница. Милева је Еха која нема свој глас, већ потврђује величину нарциса (Ајнштајна). Проблем је, како закључује један од ликова драме, што обоје “воле њега”. Овдје се уводи важан појам – прикривени нарцис, жртва која потискује своје потребе, живи кроз другог, а властиту вриједност заснива на његовом признању. То је врхунски примјер емоционалне козависности и Ахметагић га анализира не само психолошки, већ књижевно-метафорички, кроз Овидијев мит о Нарцису и Ехи.
Пекићево “Златно руно” – Леонид и Дијана
Ахметагић у детаљном приказу Пекићевог “Златног руна” анализира однос Леонида и Дијане као нарцистичку симбиозу. Леонид као нарцис и Дијана као његова емоционална слушкиња. Он је перпетуум мобиле неодговорности, а она је заувијек у очекивању, у кругу неиспуњених обећања. Кључ односа је манипулација затезањем и попуштањем, техника нарциса да би одржао жртву у константној емоционалној мобилизацији. Ахметагић показује како нарциси одбијају било какву дефиницију односа – не желе разлаз, али ни блискост – јер једино у перманентном стању контроле задржавају своју супериорност.
Елфриде Јелинек – “Пијанисткиња”
У роману “Пијанисткиња” Ахметагић проналази облик нарцизма унутар породичних односа, фокусирајући се на улогу нарцистичке мајке. Мајка пројектује властите неостварене амбиције на кћерку, гушећи сваки траг индивидуалности. Кћерка је продужетак мајчиног ега. Овај примјер је кључан јер показује да нарцизам не припада искључиво партнерским или љубавним релацијама, већ да је породица примарни амбијент нарцистичког формирања и злостављања.
Владимир Набоков – “Лолита”
Фасцинантно је као Ахметагић описује однос Лолите-жртве злостављања и Хамберта Хамберта, њеног злостављача, малигног нарциса. Управо тај малигни нарцизам у себи садржи изражену антисоцијалност, потребу за контролом…Он колико год да говори о идеалној љубави, он своју жртву не посматра као значајну другу особу. Набоков објашњава колико Хамберт Хамберт не посматра Лолиту као људско биће, већ је парцијализује, колико је посматра само кроз одређене њене дјелове и како манипулише њом. Првенствено кроз контролу и – кроз наизглед – бригу и управо је та манипулативност оно што некога увлачи у однос са нарцисом.
Фјодор Михајлович Достојевски – “Записи из подземља”, “Кротка”, “Газдарица”
Ахметагић се нарочито надахњује Достојевским, писцем који је, по њеном тумачењу, најдубље проникао у нарав патолошких односа. Посветила му је друге двије књиге, али, без обзира на то, незаобилазан је и у овој причи. Ауторка издваја Достојевског као врхунског аналитичара девијантних емоција. У његовим дјелима приказани су нарцисоидни ликови који не могу да воле и јунаци који трагају за љубављу, али су неспособни да је реализују због сопствених унутрашњих рана и пројекција.
На примјер, јунак “Записа из подземља” јесте протонарцис: изолован, аутодеструктиван, неспособан за љубав и згађен искреним емоцијама. Он мрзи оне који га познају – јер га то разоткрива. Љубав му је моћ да терорише.
У “Кроткој” и “Газдарици”, Ахметагић препознаје парадигматске слике нарцистичке манипулације и пројекције: ликови су заробљени унутар своје психе и немају капацитет за аутентичан однос. Нарочито у “Кроткој”, однос злостављача и његове младе жене кулминира у њеном самоубиству, што Ахметагић интерпретира као крајњу посљедицу нарцистичког насиља: уништење воље за животом код жртве.
Књига о љубави и етици
Књига “Приче о нарцису злостављачу” Јасмине Ахметагић није само критика нарцистичког поремећаја, ово је књига о љубави, о рањивости, о потреби за истином и етиком. Њена вриједност није само у литерарној анализи, већ у томе што се усуђује да каже да књижевност и живот нису одвојени. Да патња књижевног јунака није метафора, већ истина коју многи препознају. Ахметагић показује како књижевност може бити егзистенцијални водич, мјесто увида, суочавања и исцјељења.
Ахметагић уздиже књижевност као средство не само умјетничке сублимације, већ и дијагностике. Дјела које анализира нису само фикција, она су мјеста истине. Њено читање књижевности није хладно, академско; оно је живо, емпатично, рањиво. Она књижевност разумије као алат интроспекције, и у том смислу, “Приче о нарцису злостављачу” су и теоријска студија и терапеутски водич.
“Приче о нарцису злостављачу” није само књига о књижевности и психологији, то је књига о животу. О несавршености, слабостима, ранама, али и о могућности препознавања зла у његовим најпрефињенијим облицима. Јасмина Ахметагић нас води кроз лавиринт нарцизма, али не као хладан водич, већ као неко ко у том лавиринту зна да пронађе и пут до свјетлости.
У временима културе селфија, нарастајућег индивидуализма и опсесије собом, ова књига је и теоријски компас и морална опомена.
Она не предлаже терапију за нарцисе – нарцис најчешће не тражи помоћ – већ емпатску мапу преживљавања за оне које нарциси повређују.
У том смислу, Ахметагићкина књига јесте дјело за ово стољеће у којем је и званично 2009. године, проглашена епидемија нарцизма, јер нуди оно што је данашњем човјеку најпотребније: увид, достојанство и наду.
“Горски вијенац”: Мит, слојевитост и савремени изазови читања
Посебан слој књиге “Прича о нарцису злостављачу” тиче се осјетљивог и често идеолошки оптерећеног читања великих националних дјела, међу којима је истакнут Његошев “Горски вијенац”. Јасмина Ахметагић приступа овом тексту не с позиције одбране, нити оптуживања, већ из перспективе књижевне етике и херменеутике времена.
Њено читање “Горског вијенца” позива на разумијевање историјског и књижевног контекста у којем је дјело настало, у времену када су вјера, част и заједништво били темељни стубови националног идентитета. Ахметагић упозорава на опасности вађења појединих стихова из контекста и њиховог уписивања у савремене политичке наративе, чиме се књижевност своди на идеолошки алат.
У фокусу није оспоравање трагедије која се у дјелу одвија, већ позив на суштинско читање књижевности, које не банализује дубоку слојевитост симболике, нити “Горски вијенац” своди на једнозначну поруку. Ауторка истиче да се у дјелу рефлектују и унутрашње моралне дилеме јунака, осјећања кривице и тежина одлука, што онемогућава једнострану интерпретацију.
У том смислу, “Горски вијенац” се може разумјети и као драма о унутрашњим расцјепима заједнице, о трагању за идентитетом у временима кризе, па чак и као текст у којем се огледају елементи колективног нарцизма, али не кроз оптужбу цијелог једног народа, већ кроз приказ напетости између идеала и реалности.
Ахметагић тиме не само да чита Његоша с књижевном одговорношћу, већ нас позива да класике ослободимо редукционистичких тумачења и да их ишчитавамо у пуној њиховој естетској и мисаоној дубини.
Извор: Вијести
