Од тренутка када је чуо вијест да је постао лауреат „Тринаестојулске награде“ осјећања су му, како каже, помијешан
Један од наших најугледнијих сликара средње генерације Наод Зорић највише државно признање „Тринаестојулску награду“ добио је за изложбу „Слике и цртежи“ која је прошле године представљена у Полимском музеју у Беранама.
Од тренутка када је чуо вијест да је постао лауреат „Тринаестојулске награде“ осјећања су му, како каже, помијешана.
Најприје сам помислио на свој професионални живот, тих три деценије и неку годину више колико се бавим сликарством као слободни умјетник. Значи, сва та борба да опстанеш, да се развијеш, као умјетник, на то сам помислио. А, онда, нешто касније, нешто ти се лијепо срцу догоди, а како и не би, то је највише државно признање, то је потврда да си нешто радио у свом животу, да ниси безвезе прошао кроз њега – казао је Наод Зорић.
Радови у овој поставци посвједочили су Зорићеву истинску и константну инспирисаност људима црногорског крша, горштацима, изражајним ликовима чије горштачке црте лица и дубок поглед Зорић уоквирује тамним тоновима, како би, тако ђелује, појачао муудрост помијешану са осјећаношћу која често уздржано и понекад сјетно исијава из њихових очију.
Академски стваралац истиче да је култура увијек имала „неки проблем“, посебно ако се узме у обзир „да смо ми релативно сиромашно друштво“, а то значи да наш стандард не може да прати културу и умјетност у смислу куповине слика и умејтничких ђела.
У суштини сам борац и сматрам да је умјетност индивидуална ствар. Ствар је до тебе колико јој се предајеш, колико радиш на себи, а остало је тамо-овамо. Наравно, радостан сам што сам добио „Тринаестојулску награду“, јер она је потврда за мој рад. Ухватим себе како уображавам, да је можда нисам ни заслужио – искрено је прокоментарисао овај угледни, познати и признати ликовни стваралац који славу Црне Горе и њеног сликарства својим опусом проноси већ деценијама широм свијета.
На нашу констатацију да „био лауреат или не“, умјетник мора сам себи стварати прилике за излагања.
Kод нас су умјетници најчешће препуштени сами себи и на то су умјетници навикнути, каже наш саговорник, а ако се и догоди нешто другачије, то онда представља инцидент, изузетак у статистици. Тако, рецимо, Зорић је посјету фамилији и пријатељима у Београду искористио да, успут, види и да размисли гђе би можда могао да приреди изложбу, јер таквих позива увијек има.
Биографија
Наод Зорић је рођен 1968. године у селу Ђурђевића Тара (Црна Гора). Факултет ликовних умјетности (Одсјек за сликарство) завршио је 1993. године на Цетињу, у класи проф. Драгана Kараџића. Године 1995. завршио је постдипломске студије (Одсјек сликарство) у Београду, код проф. Радомира Рељића. Члан је УЛУЦГ-а. Зорићеве слике и цртежи су у музејима, галеријама и приватним колекцијама у земљи и иностранству. Учествовао је на многим умјетничким симпозијумима и колонијама у земљи и иностранству. Данас живи и ради у Kолашину. Зорић је уз дозу добронамјерне доховитости открио за наше читаоце, да га је вијест о „Тринаестојулској награди“ затекла док је био у великом послу.
– Мене је та вијест задесила баш кад сам бетонирао око куће.
Питају ме: Славиш ли? Рекох, ма не могу, ту нешто морам да избетонирам.
По природи нисам од оних што се горде – на свој начин дочарао нам је схватање и прихватање велике награде Наод Зорић.
Он је један од оних стваралаца чије је умјетничко дјело, цјелокупан опус који је стварао преко три деценије, посвећен чувању оног најбољег из нашег народног духа и менталитета.
Извор: dan.co.me
