Највећа плата у Црној Гори: Банкару мјесечно примање 110.000 еура
10. јул, 2023.
Наод Зорић: Нисам од оних што се горде
10. јул, 2023.
Прикажи све

Најбоље ратне фотографије су антиратне ФОТО

Људе је увијек и те како занимало шта се иза брда ваља, а ако ли отуд допиру одјеци борбе, па још ако учествује и њихова страна, онда није постојала већа жеђ за информацијом.

Фото: Жорж Скригин

Њихово интересовање нису умањивале ни велике раздаљине “иза седам гора и седам мора”, макар исход тих ратова и немао директне посљедице по њих. Због свега је још од антике извјештај са ратишта, оно што ми данас зовемо ратна репортажа, имао непревазиђен значај, а доносили су га ријетки гласници и разни намјерници. У српској епици улогу тих гласника, поготово “црних”, имала су често “два врана гаврана”.

За почетак ратне репортаже у Срба узима се подвиг фрушкогорске поетесе Милице Стојадиновић Српкиње. Чувши за крвави обрачун Срба и турске посаде Београда послије злочина на Чукур-чесми 1862, Милица журно прелази Дунав и одважно обилази поприште окршаја, док је још праштало око Варош и Стамбол капије, те Велике пијаце. Одмах је сачинила “информацију” под насловом “Срце и барикаде”, коју је објавио пештански “Мађарски дневник”

Појава фотографије у четвртој деценији 19. вијека донијела је праву револуцију у новинарству. За слику се дуго сматрало да је чист крунски доказ прошлих догађаја и њихов реалан приказ јер, поред препричавања, људи су за непобитну истину одувијек узимали оно “видио сам својим очима”. Зато се каже да је историја наратив неког догађаја, а слика његов изглед и најјача асоцијација на њега. Зато је фото-документовање ратних сукоба постало стална потреба људи широм свијета, али и незамјењиви дио културе сјећања.

Пионири

Мада неки сматрају да је Џон Мекош, белгијски војни хирург, био први познати ратни фотограф из рата Енглеза и Сика (1848 – 1849), антологије кажу да је пионир овог жанра био Роџер Фентон. Он је, на захтјев краљице Викторије, направио низ снимака током Кримског рата (1853 – 1856), када су здружене снаге Енглеске, Француске, Турске, Аустрије и Краљевине Сардиније напале Русију. Потом је у Америчком грађанском рату (1861 – 1865) Метју Брејди са својим тимом начинио чак више хиљада фотографија за војску Сјевера.

Војска је брзо схватила значај фотографије за документовања ратних операција и извиђања непријатеља, али и у пропагандне сврхе, па тако и српски генералштаб, пратећи свјетске трендове, већ почетком балканских ратова при обавјештајном одсјеку потпуковника Драгутина Димитријевића Аписа уводи формацијску службу “Ратни сликар”. Мало је познато да су тада, поред осталих, ову сликарско-фотографску дужност обављали славни српски реалиста Паја Јовановић и његов ученик, Приједорчанин Тодор Швракић. У Великом рату било је око 40 сликара и фотографа, међу којима: Ђорђе Богдановић, Драгомир Глишић, Васа Ешкичевић, Бранко Јевтовић, Надежда Петровић, Станислав Краков, Владимир Бецић, Милоје Игрутиновић и други.

Први од њих, “екселенција фотографије”, Ристо Марјановић, 1912. на Аписов позив долази из Париза, гдје је радио за “Њујорк хералд”. Наредних шест година његов ће објектив биљежити све важне ратне догађаје, те ће настати једна хронолошка цјелина од 8.542 фото-документа: Куманово, Брегалница, злочини у Мачви, велика прегнућа и подвизи на Церу и Колубари, албанска катастрофа, Крф и “Плава гробница”, те тријумфални повратак у Србију. Марјановић је од државног врха упућен 1916. код савезника како би се њихова јавност упознала са великом жртвом, али и хероизмом српског народа. Излаже у париском Лувру, затим у Лондону и Њујорку, а те слике бола и патње остављају снажан утисак на публику. Овдје треба поменути и великог Арчибалда Рајса, професора-форензичара, који је урадио огроман посао на фото-документовању непријатељских злочина.

Ништа мање важно није обимно дјело Самсона Чернова, дописника руских листова “Ново време” и “Руско слово”, а затим и француског “Илустрасиона”. Он је у Србију такође стигао ратне 1912. и одважно “пакленом дрскошћу сликао” балканске и Велики рат, вршећи и филмска снимања. Као и Марјановић, на захтјев Пашића излаже у Лондону, а потом и Америци гдје, увијек у униформи српског капетана, држи потресна предавања о српском страдању, о чему ће казивати и у великом интервјуу за “Њујорк тајмс” 17. марта 1918. Његово дјело је и “Око соколово” или “Извиђач са Дрине”, вјероватно наша најславнија ратна фотографија на којој српски војник Драгутин Матић осматра непријатељске положаје. Интересантно је да ни сам Матић 50 година није знао за њено постојање, мада је она за то вријеме обишла свијет, а у Јапану су о њој направили читаву студију. Тек 1965. године, када се нашла на омоту грамофонске плоче “Марш на Дрину”, препознаше га још живи саборци, а Костадинка Савић му плочу поштом посла у родне Калетинце код Гаџиног Хана.

Живи костур

Тек двадесет година по окончању Великог рата, 1939. први пут се у јавности појавила још једна слика која је ускоро масовно публикована код нас, али и широм свијета. На њој се налази живи костур, 19-годишњи Чедомир Поповић, снимљен послије албанске страдије. Чедомир је припадао великој групи регрута које Врховна команда покрену у повлачење на јесен 1915. како не би пали у непријатељско заробљеништво. У албанским врлетима око 20.000 тих несрећних младића је оставило своје кости у ужасној агонији, а дио је на мукама скончао на острву Виду, гдје је и настала поменута фотографија јануара 1916. Новинару “Политике” у мају 1976. већ остарјели Чедомир се повјерио да је слику дуго крио јер га бијаше стид да ико види како је језиво изгледао. Уз то је тврдио да је било доста његових вршњака у још бједнијем стању, али, ето, он бијаше нешто занимљив француском доктору који га услика, а којем не памти име. Могуће је да се ради о холандском љекару Аријусу ван Тинховену.

“Ратни сликар” био је и Владимир Бецић, рођени Славонац, којег Велики рат затиче на мјесту наставника у битољској гимназији, када се као добровољац јавља у Српску војску, с којом ће до краја подијелити судбину страдања, али и тријумфа. У међувремену постаће и дописник париског часописа “Илустрасион”, на чијој ће се насловној страни 1. јануара 1916. наћи и његова антологијска фотографија краља Петра како на воловским колима у новембру 1915. напушта Србију. Она ће бити лајтмотив и за пјесму “Краљ-Петрова четири вола” чувеног француског пјесника Едмонда Ростана, аутора “Сирана де Бержерака”. Прослављени амерички филмски режисер Џон Форд неком приликом ће рећи млађем колеги Питеру Богдановичу да је фотографија српског краља Петра како на воловским колима 1915. напушта Србију скоро па готов филм: “Кад би се тај кадар одмрзао и покренуо, пред нама би био прави правцати филм о великој драми српског народа и његовог краља”.

Између два рата Бецић гради кућу и настањује се у сарајевском приградском насељу Блажуј поред пољског имања његове тазбине, чувене породице српских националних радника Јокановића. Ту ће настати и његов најзначајнији сликарски опус.

Све до почетка двадесетих година прошлог вијека фотографи су по ратишту вуцарали гломазне кутијасте апарате са стативима, црним застором за свјетло и свом другом компликованом опремом. А онда се десио прави бум, када су Нијемци на тржиште избацили мале компактне лагане фотоапарате “лајка” 36 мм и бокс двооку камеру (6х9 и 6х6).

Ова техника ће прославити многе, попут Роберта Капе, мађарског Јеврејина, који ће постати свјетска репортерска звијезда и, почевши од Шпанског грађанског, “усликати” укупно пет ратова.

“Ако ваше слике нису довољно добре, нисте довољно близу”, била је његова девиза, која се и данас понавља као правило, јер Капа је увијек био у епицентру сукоба.

И његова вјереница Герда Таро бавила се истим опасним занатом. Обоје погинуше на задатку: она у Шпанији 1937, а он у Индокини 1954. И свој први репортерски “клик” направиће у Шпанији 1936. трећа жена Ернеста Хемингвеја, Марта Гелхорн. Заступала је строгу аутентичност, поручујући млађима: “Ограничити се на оно што видиш и чујеш, ништа не прикривати и ништа не измишљати”.

Читава војска фото-журналиста током Другог свјетског рата начинила је безброј снимака у и око ратишта, само је њемачка пропаганда избацила два, а британска три милиона фотографија. Двије од њих стећи ће култни статус у колективној меморији људи широм планете, иако се сматра да су биле режиране и снимљене из више покушаја. Прву је фебруара 1945. снимио амерички фотограф Џо Розентал и представља подизање америчке заставе на јапанском острву Иво Џима. Она је убрзо постала један од најјачих симбола америчког патриотизма свих времена и масовно је коришћена, а аутору је донијела “Пулицера”. Друга је дјело Јевгенија Халдеја, дописника ТАСС-а, и представља постављање совјетске заставе на крову Рајхстага. Снимљена је током битке за Берлин 2. маја 1945. у дану Хитлеровог самоубиства.

Симболи

Она је постала најчувенији симбол побједе у Другом свјетском рату, али и симбол националног поноса Руса. Чак и ове двије фотографије добиће ривалски однос попут дојучерашњих савезника САД и СССР, које ће ускоро започети тзв. хладни рат, унутар којег се зачео и један потпуно нови рат, онај медијски, у којем фотографија постаде моћно оружје.

Једна од најчувенијих ратних фотографија настала код нас 1941 – 1945. је она под именом “Мајка Кнежпољка”, која је симбол страдања крајишких Срба. Данас се налази у Музеју холокауста у Аушвицу, а 1954. награђена је на свјетској изложби у Келну. Настала је 1944, када је Жорж Скригин својим ролефлексом снимио мајку Милицу Тепић из Дубичког Комленца која се по козарачким збјеговима потуцала водећи за руку кћеркицу Драгицу и носећи двогодишњег Бранка, како би избјегли судбину десетина хиљада брутално уморене дјеце у усташким логорима. Оца породице, првоборца, су објесили фашисти 1942, а, нажалост, и мајка Милица је умрла убрзо послије рата. Дјеца су одрастала код родбине, а тек седамдесетих се сазнало ко је на слици. Бранка је судбина избјеглице пратила до краја живота па је 1991. бјежао из Сиска, а потом и са Баније 1995. у току “Олује”. Преминуо је новембра прошле године, а иначе је био у сродству са српским јунаком, новим Синђелићем, мајором Миланом Тепићем.

Партизански Врховни штаб и веће јединице су имали пропагандно одјељење, а један од најпознатијих фотографа био је поменути Георгије (Жорж) Владимирович Скригин, потомак бијелих Руса, који су се послије бољшевичке револуције настанили у Југославији. Био је балетан ХНК и мајстор фотографије, а прије рата је излагао у Торину, Сан Франциску, Лондону и Буенос Ајресу, те Њујорку, гдје је и награђен.

И Југословенска војска у отаџбини имала је своје формацијске фотографе, а чувени чачански фотограф Александар Ацо Симић је овјековјечио највише равногораца. Познате су његове фотографије Драже Михаиловића, свечаног дефилеа четничких јединица, конгреса у селу Ба, сахране америчког пилота и многе друге. Послије рата успио је сакрити већину негатива, иако је то могао платити главом, као и сви који су чували слике “народних непријатеља”. За дивно чудо, обиље фотографија Дражиних бораца сачували су управо њихови заклети прогонитељи у картотекама полицијских и судских органа СФРЈ.

Још се није ни осушило мастило на мировним уговорима из 1945, а већ су букнули нови ратови, грађански и међународни, државни удари и револуције: Израел (1948 – 1982), Кореја (1950 – 1953), Вијетнам (1955 – 1975), Кипар (1974), Конго (1960 – 1998) и још десетине разних мањих и већих оружаних сукоба, све до Ирака и наших ратова деведесетих.

У том периоду настали су милиони ратних фотографија, од којих су многе масовно публиковане, а ријетке имале утицај на антиратно расположење јавног мњења, попут, рецимо, двије чувене из вијетнамског рата. Првом је Еди Адамс шокирао свијет, сликајући бруталну егзекуцију пиштољем у сљепоочницу Вијетконговца Нгујен Ван Лема на улицама Сајгона. Друга, аутора Ника Ута, ништа мање страшна, приказује нагу деветогодишњу дјевојчицу која, с ужасом на лицу, бјежи пред ватром напалм бомбе.

Овакве фотографије човјечанство увијек изнова опомињу и упозоравају како је потенцијал зла у људима неисцрпан. Оне јавност подстичу на размишљање, постављајући етичка питања, успијевајући да понекад покрену одређене промјене у друштву. Међутим, нажалост, свједоци смо силних медијских манипулација којима се фабрикује подјела на лоше и добре актере сукоба, сатанизује и дехуманизује противник, злочинац и терориста се представља као борац за слободу и обратно, што смо и те како осјетили и још осјећамо на властитој кожи.

У ту сврху медијски простор се масовно затрпава брижљиво пробраним фото-материјалом, сходно унапријед задатој “политичкој истини”, којом се креира јавно мњење и управља нашим животима.

Узимајући у обзир сва фантастична техничка достигнућа из те области која могу послужити разним обманама, знатан број људи данас све мање “вјерује својим очима”. Тако се и ратна фотографија, осим часних изузетака, све више удаљава од своје примарне мисије да објективно биљежи стварност, афирмишући хуманистичке вриједности, емпатију и солидарност. Слике ратних ужаса, страха, патње, несреће, мртвих и рањених људи би морале бити ослобођене сваке манипулације, јер најбоље ратне фотографије су антиратне.

Извор: Дејан Мијовић glassrpske

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *