Kakva je to fotografija!? Najbolji košarkaš na svetu u dresu reprezentacije proslavlja koš, iz prvog reda sa parketa oduševljeno ga bodri najbolji teniser na svetu. A da bi fotografija kao i utakmica bila spektakularna uveličali su je, s leve strane najtrofejniji trener u istoriji evropske košarke Željko Obradović i s desne strane trofejni košarkaš koji jedini u ovom famoznom društvu može da se pohvali osvojenim olimpijskim zlatom, Ratko Radovanović.
Novaku Đokoviću, najboljem teniseru na svetu Sjedinjene Američke Države ne dozvoljavaju da igra „US Open“ ove godine i on neočekivano dobijeno slobodno vreme koristi da iz prvog reda prati sve utakmice naše košarkaške reprezentacije, koju predvodi najbolji košarkaš na svetu: Nikola Jokić. Navijač Novak Đoković je čak išao u Ljubljanu na prijateljski meč protiv Slovenije, u Istanbul na kvalifikacioni meč protiv Turske tako da je bodrenje Srbije na košarkaškom meču decenije u Beogradu protiv Grčke bilo sasvim prirodno.
Sasvim prirodno bi bilo da Novaka vidimo i u prvom redu na Evropskom prvenstvu ali neprirodno će da bude da mi, srpski navijači, u vreme košarkaškog prvenstva nećemo paralelno morati da tražimo gde i kako da gledamo Novaka u Njujorku. Jedino je ovako čudno bilo 2017, kada smo Istanbulu odlično igrali a zbog Đokovićeve povrede nismo gledali preko bare već samo preko bara u istanbulskim ugostiteljskim objektima, čije je osoblje znalo da nam da do znanja da ceni što dolazimo iz zemlje Željka Obradovića. Jer još krajem devedesetih reprezentativna košarka prebačena je s kraja juna na početak septembra. Desetak godina kasnije zbog Novaka tenis postaje Srbima bitan skoro koliko i košarka i, tim rečnikom rečeno, reprezentacija umesto u terminu Vimbldona igra u terminu „US Opena“.
Vilnjus 2011.
Novak je prvi „US Open“ osvojio 2011. godine. Jokić je te godine na fejsbuku tražio rivale na terenima u somborskim jamama: „Hoće li neko na basket?“ A mi smo naravno bili u Vilnjusu na evropskom prvenstvu u košarci. Izuzetno zanimljiv je glavni grad Litvanije. Pamtim veoma lep stari grad, sa baroknim, gotskim i renesanskim građevinama, pamtim neku tablu zahvaljivanja Džordžasu Bušasu na nekoj od državnih zgrada jer ih je uveo u NATO, pamtim i neke zanimljive kafane, mada je u tom segmentu Kaunas jači bar koliko je Žalgiris jači od Lietuvas Ritasa. Litvanskog jutra, prevedeno na srpski.
Nije bilo jutro već neko popodne kada smo u poslednjem meču u grupi pobedili Tursku. Bilo nam je stalo. Mnogo. Samo godinu dana prošlo je od one epske krađe u Istanbulu, kada je Tundžeri gazio linije a Ašiku ispadalo oko da ne bi šutirao slobodna bacanja. Koliko je to samo bolelo.
I opet je bila drama. Jaki su bili Turci tada, Hidajet Turkoglu, Ersan Iljasova, svi oni mladi arslani. Kod nas je odlično igrao Milenko Tepić a prelomio je, naravno, Teodosić. Zamalo da prelomi i na drugu stranu kada je tako šutnuo trojku da zamalo ne puče tabla, ali onda je dao neka bacanja i izmislio čudesnu asistenciju Savanoviću. Našao ga je u reketu samog a Savan je iz neke odbojke u padu dao možda i odlučujući koš. Ne pamtim da je neko proslavio „osvetu Turcima“ i još jednu bitnu pobedu jedenjem kilograma čokolade, ali to sam uspeo te noći u Vilnjusu. A ta druga bitna pobeda bio je, naravno Novak.
Njujork 2011.
Bilo je to njegovo drugo finale u Njujorku, još nije imao titulu a te godine igrao je bolje nego ikada. Valjda je uspeo da u celoj godini izgubi samo jedan meč. Finale je, recimo bilo zakazano za 11 uveče po našem tj. litvanskom vremenu i mi smo, savesno, već oko pola 10 krenuli da tražimo pogodno mesto sa velikim televizorom. Eh, da je tada neko mogao da napravi fotografiju ili snimak potrage trojice 30-godišnjaka iz Srbije za prenosom finala „US Opena“. Ne, nikoga u Litvaniji ne zanima tenis. Nijedna televizija u Litvaniji to ne prenosi. Eurosport za litvansko tržište pušta nešto sasvim drugo. Tenis? „US open“? Vrteli su u neverici glavom litvanski ugostitelji a nas je hvatala panika kao kad su Teu Turci oteli loptu na prevođenju minut do kraja. Tad je bio faul i psovali smo sudije a šta sad da radimo. Nije to još bilo vreme jurenja strimova na Internetu u hotelskoj sobi.
Posle mnogo odbijanja bar smo shvatili šta tražimo – Eurosport ali originalni, ne lokalnu podružnicu. To bi mogli da imaju hoteli koji imaju satelitsku a ne kablovsku antenu. Novak je već osvojio prvi set kad smo pronašli jedan takav hotel. I nekako uspeli da ljubaznoj recepcionerki objasnimo šta želimo. Ali, taman se zakuvalo na kraju drugog seta a saznajemo da se u 1 lobi hotela zatvara. Uspeli smo, nebitno sad kako, ipak da naposletku da ostanemo sami sa Eurosportom, Novakom i Nadalom u zatvorenom hotelu na obodu Starog grada u Vilnjusu.
A onda smo primetili i ogromnu kuglu punu „Rošero ferer“ čokoladica. Da zadovoljni gost kad se odjavljuje iz hotela uzme jednu čokoladicu za srećan put. Ne ide uz pivo ali je dobro za nervozu i protiv spavanja, pa smo otvorili prvu „Rošero“ lopticu kada je već Nadal posle dva izgubljena seta krenuo da se vraća i kad je dobio taj brek u trećem setu. Na kraju, Novak je osvojio svoj prvi trofej u Njujorku a mi smo pojeli pehar „Rošero ferera“. Kakav smo zločin počinili primetili smo tek kad smo zadovoljni posle Novakovog trijumfa pogledali naš sto na kojem su stajale tri prazne pivske čaše i bar stotinu zlatnih omota čokoladica.
Slovenija 2013.
Dve godine kasnije Evropsko je u Sloveniji a Srbija igra u grupi u Jesenicama. Od Jesenica znao sam za hokejaški klub i za onu repliku Dragana Petrovića Peleta kao Slovenca iz „Boljeg života“: „A vi, ako prolazite kroz Jesenice – prođite.“ Nismo zato bili ni smešteni u Jesenicama već na Bledu. Poslednja utakmica u grupi bila je protiv Crne Gore; iako sam imao lošije ulaznice, nekako upadam u prvi red i sedam pored Kokana Đurišića. Poznato lice koje je Tegeltija toliko puta snimio prilikom proslava pobeda naše reprezentacije tokom devedesetih.
„Hoćemo li dobiti“, pita me. „Naravno“, izgovorim a onda mi prođe kroz glavu njegovo prezime, pogledam da li ima navijačkih obeležja na sebi, sačekam nekoliko sekundi pa dodam: „Ako navijamo za istu reprezentaciju?“ „Za Srbiju, nego za koga“, nasmeja se Kokan a mene oslobodi nelagode. Kako da sedim pored navijača crnogorske reprezentacije dok igramo protiv njih?
Na kraju smo izgubili; nije nam trebalo, već smo bili prvi u grupi pa je Duda Ivković meč iskoristio da isproba neke taktičke zamisli. Glup je osećaj kada gledaš meč koji tim za koji navijaš ne želi da pobedi. Toliko glup da se vraćamo na Bled bez želje da pronađemo mesto gde ćemo tu noć gledati finale „US opena“. Naravno, igraju: Đoković i Nadal. A i nije Bled Vilnjus. Na Bledu ništa ne radi posle ponoći. Tek ujutro smo čuli rezultat. Nadal pobedio Novaka. Nije ovaj Bled tako loš. Zašto da kafane i hoteli budu otvoreni posle ponoći?
Španija 2014.
Sledeće Svetsko prvenstvo je u Španiji. Srbija igra u Granadi, gubi redom i od Španije i od Francuske i od Brazila, i tek kao četvrta u grupi odlazi u osminu finala. A tamo prvoplasirana iz druge grupe – Grčka. Bio je to spektakularan meč kao pre nekoliko dana u Areni. Po imenima Grci su bili bolji, ali kada je bukvalno u prvom napadu Nikola Kalinić monstruozno zakucao preko Burusisa, znali smo da u tom meču boj neće da bije svijetlo oružje. Teodosić, Bogdanović, Kalinić, Bjelica, Raduljica fenomenalno su se uklopili u magistarski rad Aleksandra Đorđevića i Srbija je na kraju pobedila Grke skoro 20 razlike.
„Nemoj“, sećam se da su vikali sa klupe Marku Simonoviću, ali on je ipak šutnuo trojku na 15 razlike u poslednjoj sekundi dok su grčki igrači već tužno stajali na parketu. I pogodio.
Lepo je te noći bilo biti Srbin u Madridu; lepše je valjda bilo samo posle one pobede u polufinalu nad Francuzima. A kada smo pijani od sreće u neko doba došli u hotel, sačekala nas je vest: Đoković izgubio od Nišikorija. Pet puta smo proveravali. Novak da izgubi od Nišikorija polufinale Njujorka!? Zaspali smo sa idejom da je to neka greška.
Berlin 2022.
Sledeće godine Novak je ispravio grešku; osvojio je Njujork pobedivši u finalu Rodžera Federera. I to dan posle nakon što je u osmini finala Evropskog prvenstvu u Lilu Srbija pobedila Finsku. Dva dana kasnije u četvrtfinalu pobedili smo Češku. Te 2015. godine, u Denver je iz Mege otišao Nikola Jokić. Od 41. pika na draftu za ovih sedam godina postao je najbolji košarkaš na svetu.
Nikola Jokić sada je i najbolji igrač Srbije, koju u Pragu, u grupi, čekaju, između ostalih, i Finska i Češka. Ali, Prag je za uživanje – prava uzbuđenja kreću u Berlinu.
Prvi meč u Berlinu Srbija će igrati u osmini finala; nadamo se tu lakšem protivniku: Ukrajini, Velikoj Britaniji ili Estoniji. Nadam se da će na tribinama s nama u Berlinu da bude i Novak Đoković. I da ga, baš kao i nas, prvi put neće interesovati ko je te noći pobedio u finalu „US opena“, u Njujorku.
Gorislav Papić
Izvor: RTS OKO
