Софтић: Да камење има точкове

Туфик Софтић, (Фото: Вијести)

Када је недавно из Берана одвезено неколико аутобуса компаније “Симон војаж”, у тренутку сам схватио да је то можда најбруталније пљачкање имовине која је припадала овом граду. Нагледао сам се многих такозваних пљачкашких пројеката у вишедеценијској новинарској пракси кроз период који називамо тразицијом, али ме ово ипак оставило без ријечи, ваљда је дошло као шлаг на торту. Карикатурално, изгледало је као да вам провалник улази у кућу, ви му отварате врата, пожелите добродошлицу и питате, изволите, шта би сте хтјели? Знате, ваши технички уређаји су јако добри, одговара провалник, узима један по један и односи. Затим се враћа и пита, а имате ли још нешто од технике? Стари радио “Грундиг”, одговарате. А не, ништа то, каже провалник. Не знам онда да ли вас интересује ајфон, није нов, једанаест, а није ни про, али, изволите, слободно узмите, хвала вам и довиђења. Провалник одлази, ви кувате кафу и мирно настављате да уживате у јутарњој свјежини. Комшије са сусједне терасе заједљиво посматрају и питају, а хоће ли долазити код нас?

Да ствари нису за шалу и да су многи одвожење аутобуса из Берана доживјели као ја, односно као бруталну пљачку, схватио сам када сам срео доброг комшију, дугогодишњег професионалног возача. Прочитао је шта се догодило и пита ме, аман имаде ли ко да спусти рампу, имаде ли ко да стане испред и да каже, не може даље.

Рекох, не да није нико спустио рампу, него је неко уредно подигао рампу и откључао већ више од три године закључану капију аутобуске станице. И још се захвалио и пожелио им срећан пут. Комшија слуша, и само слијеже раменима, као да пита – зар смо дотле дошли? Јесмо добри мој комшија, таман дотле, помислим у себи.

Послао сам одмах питање стечајном управнику, по којој цијени је подгоричкој фирми продао аутобусе, очекујући да ће ми одговорити да није по оној за коју сам чуо, од свега 34 хиљаде еура. Није одговорио на уредно прегледану поруку. Онда сам сјео и написао текст, али осим отвореног вентила и негодовања на друштвеним мрежама, званичних реакција није било.

Поуздани извори дојавили су ми са малим закашњењем да је из Берана у Подгорицу пребачено осам најбољих аутобуса. Урађено је то једног јутра пред викенд, када нико није обраћао пажњу. Да би све изгледало регуларно, и да би се увело у законске оквире, уредно је расписан конкурс и уредно објављен у гласилу које нико не чита. Тако је скоро у тајности обављена и лицитација, а купац и продавац су били нестрпљиви па нису сачекали чак ни осам дана рока за жалбе, већ су одмах сјутрадан организовали пребацивање покретне имовине “Симон војажа” у Подгорицу.

Један од повјерилаца ове фирме у стечају ме зауставио на улици и казао како је, када је прочитао шта се десило, назвао стечајног управника, свашта му рекао и да је овај, наводно, обећао да ће већ крајем августа организовати нову лицитацију. Стечајни управник му је послао и текст огласа који би требало да се нађе у новинама, из којег се види да је, осим аутобуске станице, на продају још једанаест аутобуса.

Погледам оглас и није ми јасно који су то сада аутобуси, односно да ли стечајна управа понавља оглас или продаје нешто друго?

По регистарским таблицама из огласа, уз само мало новинарске знатижеље, није било тешко открити да су тих једанаест аутобуса “конзерве” које су остале код гаража на Рудешу, и из којих се могу искористити само резервни дјелови, да није ријеч о оних осам најбољих.

Када сам то рекао повјериоцу који није добро разумио шта се спрема, он је затражио у договору са осталим повјериоцума, да се хитно поништи продаја аутобуса и да се врате у Беране. До данас се, међутим, то није десило.

Све ми говори да се неће ни десити и не бринем се што неко покушава да ову крадју легализује, већ ми није право што нико од оних који би требало, не окреће главу и не показује интересовање за класични намјештени тендер.

Беране, (Фото: Радио Телевизија Рожаје)

Ни два дана раније нико није реаговао када сам објавио да је ранији власник “Симон војажа” Мехмед Адровић, однио и распродао машине и репроматеријал из фабрике пешкира која је била пописана у стечајној маси. Није било доста што је од новца “Симон војажа” у свом селу направио фабрику пешкира, него је, када је превара откривена и фабрика пописана кроз стечај, препродао машине и пун магацин готове робе и репроматеријала.

Мој таст није више међу живима, пензију је стекао у “Иванградпревозу”, из којег је настао “Симон војаж”, послије првог стечаја. Ових дана преминуо је још један пензионер и возач у овој некада најпознатијој аутопревозној фирми у СФРЈ. Одавно више нема ни многих других најбољих возача, кондуктера, механичара и мајстора из времена када сам се као студент возио са њима.

Питам се, шта би они рекли? Да су знали шта се дешава, устали би и испријечили се на капији аутобуске станице. Друже, земљаче, не може то тако, не иде то, казали би, ово смо ми стварали. Не можете нам тек тако ући у кућу. Срећна вама куповина, ко год да вам је обећао, али аутобуси не могу отићи из Берана.

Ако ни због чега другог, онда због сјећања на ту генерацију возача, тужилаштво би морало хитно да регује и процесуира кривичну пријаву која је поднијета због злоупотребе службеног положаја. У Беранама је све уништено, много тога што су стварале те генерације – машине из целулозе, машине из фабрике коже, комплетна фабрика медијапан плоча, машине из фабрике за протектирање гума… све је отишло. Од Подгорице до Турске, и тамо беспрекорно ради. Аутобусе не дамо, чујем их како говоре.

Заиста, има ли још неко да каже да је доста било пљачке. Да каже да је ово наш град, да је ово наша кућа и да је ово је наше. Одћутали смо све раније пљачке. Шта има везе да одћутимо и ову превару? Ионако из Берана више нама ништа да се однесе. Осим можда споменика на Јасиковцу? Него је, вала, и тај Богдан Богдановић оно камење направио некако велико и тешко, не може да се подигне, а нема точкове као аутобуси. Било би ту много мермера да се паметније искористи, чуш културно добро.

Туфик Софтић

Извор: РТЦГ