Овако је разговор за “Глас Српске” започео књижевник Ранко Рисојевић, који ће вечерас у 18 часова у Спортској дворани “Борик” у Бањалуци, отворити 28. међународни сајам књиге у организацији “Гласа Српске”. Након отварања, од 19 часова биће промовисана његова књига “Моје књиге”.
– Велики сајмови, као што је београдски, истовремено је и велика радост и велика главобоља. Наш сајам је радост у сваком погледу – рекао је Рисојевић.
ГЛАС: Многи већ годинама говоре да ће доћи доба када нико неће читати књиге. А садашњост, чини ми се, показује супротно. Како Ви то посматрате и мислите ли да људи данас читају више него икад?
РИСОЈЕВИЋ: Књиге ће се увијек читати. Књиге папирнате, књиге дигиталне и све што се измисли. Без књига свијет би се вратио у камено доба. Књига у руци, то је посебан осјећај. Можеш да прилегнеш и уживаш. Прави љубитељ књига понекад заспи са књигом. Да би се такав човјек створио, потребан је труд прво породице, потом школе. Дијете треба да упозна књигу као нешто блиско и драго.
ГЛАС: С друге стране, издаваштво можда јесте у кризи, бар у Републици Српској. Шта мислите да је могуће поправити на том пољу?
РИСОЈЕВИЋ: Издаваштво у Републици Српској већ годинама функционише више као штампарство него издаваштво. Једини изузетак је Завод за уџбенике Републике Српске. Они раде како би ваљало да раде и остали издавачи. Постоје, наравно, мањи издавачи као што су најновији, “Имприматур” и “Арт сцена”, који се труде око књиге, без чега књига не постоји. Они су покренули веома лијеп часопис, “Јежурко”, који се чита и у Србији. Њихове књиге су тиражне. Ту је и Удружење књижевника Републике Српске, које је развило веома добру издавачку дјелатност, укључујући и одличан часопис који се објављује и у електронском облику. Награде које су добили писци за књиге које је објавило ово удружење заиста су значајне. Највећи проблем је непостојање дистрибуције ни књига ни часописа. Али то није само наш проблем, него регионални.
ГЛАС: Недостаје ли нам овдје (у читавој Српској) више фестивала и дешавања посвећених књижевности или мислите да их има довољно?
РИСОЈЕВИЋ: Постоје књижевне манифестације у чијем је фокусу књига, односно писац. Неке добро функционишу, неке сасвим скромно, толико скромно да је писац у другом плану. О томе се расправља већ годинама, нарочито око републичких манифестација. Мени се оне све мање свиђају. Публике је мало, расходи све већи, на крају ћемо доћи до тога да ће писци сами плаћати своје трошкове. Неке манифестације служе томе да на њих долазе углавном писци из Србије иако се одржавају на Козари или Требињу. Домаћи као да и не постоје. У Републици Српској има изврсних писаца свих доба. Имамо Академију наука и умјетности Републике Српске у којој једва да има некога из Републике Српске. Све је то повезано.
ГЛАС: На сајму ће бити представљена и Ваша књига “Моје књиге”. Када се осврнемо на то ново издање, шта бисте рекли да је све стало међу корице те књиге чији поднаслов је “Аутобиографија по књигама”?
РИСОЈЕВИЋ: Стао је мој духовни развој, све оно што не пишемо када од нас неко тражи биографију. А то је стварна биографија. Шта читам и шта ми се догађа. Нису то увијек тзв. велике књиге, нобеловци и слично, него књиге које су у одређеном тренутку донекле допринијеле мом духовном развоју.
ГЛАС: У поменутом дјелу писали сте о књигама и писцима који припадају различитим епохама. Ко (и чија дјела) су за Вас била посебно откриће?
РИСОЈЕВИЋ: За мене је било важно да сам у одређеном тренутку први пут узео књигу која ме је покренула да размишљам о себи и животу око себе. Ту је галерија наших савременика, али и старијих писаца чија су дјела везана за мене и моје савременике, колеге младе писце, професоре, преводиоце, њих 43. На примјер, када пишем о књизи “Под млијечном шумом”, великог енглеског писца Дилена Томаса, пишем у ствари о радио-драми и свима онима који су код нас стварали ту некадашњу омиљену књижевну форму. Кад пишем о “Молитви за моју браћу”, Младена Ољаче, пишем о времену када је за мене било значајно дружење са мојим рођаком Бранком који ми је скренуо пажњу не само на ту књигу, него и на цијелу једну духовну област, психијатрију. Али и о културној сцени у то вријеме у БиХ. О Андрићу и Крлежи, о Ранку Маринковићу и Рилкеу, да не говорим. Нарочито ми је значајан текст о Весни Парун, с којом сам се дружио и чију смо књигу објавили у “Гласу”. Много је вриједних књига које сам прочитао и које су ме импресионирале, али оне не улазе у моју аутобиографију по књигама.
ГЛАС: Када човјек деценијама бива посвећен свијету књиге, колико је тешко уопште сажети и смјестити различите импресије, сусрете и дане у једну књигу?
РИСОЈЕВИЋ: То је, свакако, немогуће. Али ми смјештамо та искуства, као што нас је учио Андрић, у књиге које пишемо кроз друга лица. Андрић је говорио да не пише о ономе што није опипао прстима. Наравно, тај осјећај он ће дати своме јунаку, да би био аутентичан, истинит. Поред осталог, и у томе је Андрићева величина. Имао сам срећу да из његових руку добијем награду за причу и да послије тога разговарамо у друштву мојих књижевних другара.
ГЛАС: У свијету књижевности, колико су битне све те пријатељске везе које настану и годинама некако бивају дио пишчевог живота и стварања? Каква сјећања су за Вас посебна, што се тога тиче?
РИСОЈЕВИЋ: У мојим годинама то постаје све болније и болније. Отишао нам је Коља Мићевић, који је, поред осталог, Бањалуку промовисао у свијету кроз “Гласову” едицију “Преводи”, као веома значајно мјесто културе. Био сам му вјенчани кум, али и најближи пријатељ. Исто бих могао да кажем за Стевана Тонтића, европског пјесника, кога сам посматрао као свога брата. Да не говорим о сликарима и музичарима. О Влади Милошевићу, који је био мој духовни отац. Сви су они нашли мјеста у мојој књизи коју смо спомињали. Без њих то не би била аутобиографија.
ГЛАС: Осим што сте неуморни и свестрани стваралац, скоро свакодневно објављујете различите биљешке, цртице и дневна запажања на свом “Фејсбук” профилу. Колико Вам је важна та страна комуникације? И како посматрате модерне технологије и њихов значај за књижевност и дијељење писане ријечи?
РИСОЈЕВИЋ: “Фејсбук” је користан као огласна табла, као књижарски излог. Никада ништа не бацам, тако да имам велику личну архиву коју ћу завјештати нашој библиотеци. Са својим пријатељима на мрежи размјењујем информације које су откривајуће за младе особе. Али не треба претјеривати. За писца је битно да нешто напише. Прије или касније ако то вриједи, објавиће се и неко ће то уочити. Дивно је када неко напише коментар из кога се види да је начитан, али и да је радознао да сазна још више. Томе треба тежити. Ја и даље учим.
ГЛАС: Шта тренутно читате и шта бисте могли да препоручите нашим читаоцима?
РИСОЈЕВИЋ: Увијек читам више књига одједном. Мада је боље када се једна књига наметне као битна, миљеница којој не можеш да одолиш. Такве су, на примјер књиге Олге Токарчук, Орхана Памука, Амина Малуфа. Својом смрћу, Давид Албахари нам је поручио да га поново читамо. И нека то буде моја данашња препорука.
Миланка Митрић
Извор: Глас Српске
