Пише: Новица Ђурић, предсједник УКЦГ
Са тугом смо примили вијест да је преминуо књижевник Миодраг Мијо Раичевић, човјек тихог гласа и снажне ријечи. Одлазак Мија Раичевића оставља празнину у нашем књижевном простору, али и богато насљеђе које ће трајати. Био је пјесник који је знао да њежност и иронију споји у исту реченицу, и прозни писац који је храбро залазио у рубне, болне и заборављене теме.
Његови стихови носили су трагове свакодневице, али и дубоку, препознатљиву меланхолију. Као Т. Х. Раич, показао је друго лице своје књижевне радозналости, немирно и провокативно, али увијек аутентично. Генерације читалаца препознавале су у његовим књигама искреност и отпор баналности.
Био је уредник који је пажљиво слушао друге, знајући колико је важно дати простор младим и другачијим гласовима.
Његов рад у часописима и издаваштву оставио је трајан печат на књижевну културу региона. Награде које је добио биле су признање, али никада циљ његовог писања. Мијо је припадао оним писцима који остају скромни пред властитим дјелом. Рођен у Титограду, а стваралачки везан за цијели наш језички и културни простор, припадао је свима нама. Његове књиге остају као тиха, али постојана свједочанства једног времена и једног сензибилитета.
Памтићемо га по бритком уму, благој иронији и људској топлини. Опроштај од њега није крај, већ повратак његовим стиховима и реченицама. Нека му је мирно посљедње путовање, а ријеч лака и вјечна.
Извор: Српске Новине
