Надарен чудесном интуицијом да осјети главни смјер општих историјских токова у Европи, Свети Петар Цетињски је био убијеђен да Наполеон нема снагу да се са успјехом носи са силама удружених европских монархија. Нови распоред снага на европској политичкој позорници био је такав да је владичин план о уједињењу Црне Горе и Боке Которске било много теже остварити.
Догађаји који су крајем XVIII и почетком XIX вијека потресли Европу имали су судбоносан утицај на историјски развој јужнословенских народа. Тада на Балкану почиње ера националних револуција а полет национално – револуционарних покрета захвата у мањој или већој мјери све народе на полуострву. Тада се на челу Црне Горе налази државотворац и политички визионар, једна од најистакнутијих фигура балканске историје новог вијека – Свети Петар Цетињски. Он је сматрао да би Црна Гора остала без изгледа за снажније учвршћивање институција централне земаљске власти, уколико се не би чврсто ослонила на широки ослободилачки покрет ван њених граница.
Зато су владичини погледи стално били управљени према брдским и херцеговачким племенима, откуда су стално допирали позиви за помоћ у борби за слободу. А од самог почетка своје политичке владавине, владика је започео да учвршћује споне и с народним покретом у Боки Которској, увјерен да се само тим начином и таквим смјером може осигурати црногорској настајућој државној организацији излазак на море.
Надарен чудесном интуицијом да осјети главни смјер општих историјских токова у Европи, Свети Петар Цетињски је био убијеђен да Наполеон нема снагу да се са успјехом носи са силама удружених европских монархија. Нови распоред снага на европској политичкој позорници био је такав да је владичин план о уједињењу Црне Горе и Боке Которске било много теже остварити.
У септембру 1813. године, Свети Петар Цетињски је уништио француске јединице у Боки которској, изузев у Котору. Ослободио је Пераст, Рисан, Херцег Нови, над којима се завијорио црногорски Алај-барјак, те стигао са црногорско-бокељским јединицама испред Дубровника у којем су се Французи утврдили. На крају се предала и француска посада у Котору. Уједињење Црне Горе и Боке проглашено је 29. октобра 1813. године у Доброти, код Котора.
Изабрана је и влада – Централна комисија, на челу са Светим Петром Цетињским. У резолуцији о уједињењу записано је да се “Црна Гора и Бока узајамно заклињу Богом на вјерност и да ће увијек остати сједињене у сваком случају и догађају”.
Паралелно с усвајањем текста резолуције донесена су и правила од 22 члана, којима је требало остварити оно што је резолуцијом формулисано. Црна Гора и Бока ујединиле су се док су Французи још били у Котору. Но, Бечки конгрес је 1814.-1815. године одлучио да Аустрији гарантује суверенитет над читавом територијом Далмације и Боке Которске. А коначно ослобођење Боке збило се вијек касније тачније 1918. године.
Извор: Етос
