Пише: Марјан Чакаревић
Давид Албахари, Судија Димитријевић/ Госпођица Б., Чаробна књига, Београд 2025.
Једном приликом велики књижевни историчар и филолог Павле Поповић рекао је да – кад је реч о правим песницима – “увек треба издати сва њихова дела” и томе се, изгледа, ни век касније нема шта приговорити. Циклус прича о госпођици Б., који је практично први објављени рукопис из заоставштине Давида Албахарија, потврђује и предуслов – да се ради о великом писцу – и тезу да треба објавити све што је радио. У овом издању приче о госпођици Б. објављене су заједно са раним романом у причама Судија Димитријевић, и тај поступак Николе Петаковића, уредника неколико последњих Албахаријевих књига и његовог најближег сарадника у том периоду, има двоструко оправдање. Уколико се и остави по страни чињеница да је сам рукопис обима довољног пре за плакету него за макар и скромнију књигу, с једне стране овим здруживањем се после тридесетак година први пут поново објављује и читалачкој/књижевноисторијској јавности и провери подастире Судија Димитријевић, а то, с обзиром на структурне сличности, с друге стране, нуди непосредну могућност сагледавања и упоређивања Албахаријевог почетка са завршним чином опуса.
Госпођица Б. се први пут појављује у краткој причи “Госпођица Б. и срећа”, последњем прозном медаљону из књижице 21 прича о срећи (2017), али упркос несумњивој сличности, или чак психолошкој истоветности – ако се и занемари, мада не може, њена тематско-формална узглобљеност са осталим причама – биографски детаљ, да ради у школи, насупрот госпођици Б. из последњег рукописа, у коме је позоришна редитељка, говори да се између њих не може ставити знак једнакости. Отуда, као и из убедљивијег разлога – што Албахари никада није преносио текстове из једне у другу књигу – ове приче нема у књизи Госпођица Б., нити ту, заправо, треба да је буде.
Али с тим у вези занимљив је коментар Владимира Тасића из поговора 21 причи о срећи, који се односи на ову причу: “Писац слути да ту није крај. Завршити на бози, у последњој причи из збирке? Нема те ироније… Нарација прелази у класичну форму наравоученија: можда је то прича о првом кораку госпођице Б. на путу ка срећи. Ко зна? На њој је да одлучи, да се повери делању у складу са одлуком. Отворен крај. Да.” Иако сада не можемо знати да ли је Албахари био подстакнут овим Тасићевим читањем, тек, у наредним годинама, он је наставио да исписује приче у којима је госпођица Б. главна јунакиња.
Овај случај, иако редак, није сасвим усамљен у Албахаријевом опусу. У књизи Други језик (2003) постоји прича “Краљ”, чији је главни јунак донекле сличан краљу из последњег Албахаријевог романа, или метафорично речено: на пола пута између папе из истоимене приче у књизи Једноставност и краља из Поговора; сличан, дакле, али не и потпуно идентичан. Но, било како било, за разлику од Судије Димитријевића, у коме се садрже све одлике поетике младог Албахарија (дубинска психолошка анализа ликова, мале грађанско-породичне драме, фрагментарност приче, прецизно оцртан друштвено-културни амбијент у коме се радња одиграва итд.), који хвата залет за своје најреволуционарније књиге из осамдесетих и деведесетих, Госпођица Б. представља сажетак последње фазе његовог опуса, коју у мањој или већој мери обележавају све побројане стилско-поетичке карактеристике, али сада донете у искошеној, благо карикатуралној визури. Као да је својим последњим књигама, укључујући дакако и недовршену Госпођицу Б., Албахари хтео да нам каже да оно трагично не треба схватати баш тако озбиљно.
Стога не треба да чуди што су иронија и хумор основни и најупечатљивији састојци ових 12 прича (половина их је иначе објављена у зборнику Вељкови дани 2017. и часопису “Домети” 2018). Јер госпођица Б. у њима (наставља да) трага за срећом, и у тим приликама упада у различите (горко)комичне ситуације: у причи “Повест о госпођици Б.” двојица писаца, са којима има договор да се нађе у хотелу, у заказано време се смишљено не појављују, да би их потом, на њихово запрепашћење, ипак нашла; или прича “Промена става”, у којој госпођица Б. на врхунцу љубавног чина одлучује да свог младог сарадника сутрадан избрише са списка учесника у представи коју режира, да би остала доследна свом принципу по коме никада ништа да има са својим сарадницима; или прича “Госпођица Б. у библиотеци”, у којој она, која не воли библиотеке, води љубав у стану који је библиотека, на лежају од књига, које се, током тог чина, забијају у њу и остављају јој ожиљке свуд по телу, итд.
Последњу фазу Албахаријевог стваралаштва карактерише и специфично апстраховање друштвено-историјског контекста, као да је спољашњи свет, а посебно његов социјално-политички садржај на неки начин престао да има значај за Албахаријеве јунакиње и јунаке, као да се све оно важно дешава искључиво унутра и престаје на границама тела. Тако и приче о госпођици Б. углавном тематизују њене мање-више неуспешне потраге за идеалним мушкарцем и телесним задовољствима, или мале психолошке ратове које води са собом и људима из свог најближег окружења. У тако задатим оквирима, ниједна победа нити пораз немају снагу удара судбине, већ су један у низу доживљаја. Све до следеће приче. Следеће судбине.
Извор: Време
