Пише: Драган Узелац
Уводни део: Кратке биографије
Фридрих Ниче (Фридрих Вилхелм Ниче 15. 10 1844.-25. 08 1900.)
Радикални немачки филозоф-песник, један од највећих модерних мислилаца и један од најжешћих критичара западне културе и хришћанства. Филолог, филозоф и песник.
Ниче је рођен у граду Рекену, у протестантској породици. Отац му је умро када је имао само 4 године што је оставило дубок траг на њега. Школовао се у Пфорти која је била изузетно строга школа. Ту је стекао и основе познавања класичних језика и књижевности. Био је почео да студира и теологију, али се онда уписао на класичну филологију. После бриљантно завршених студија, Ниче је био извесно време професор у Базелу. Доктор наука је постао са 24 године. Године 1868. Ниче је упознао славног немачког композитора Рихарда Вагнера. Ниче му је био невероватно одан, а временом су формирали однос отац-син. Године 1871.-1872. излази прва Ничеова филозофска књига Рођење трагедије.
Die Geburt der tragödie aus dem geiste der musik, први је спис, првог стваралачког периода (1871.-1876.) славног немачког филозофа Фридриха Ничеа, настао 1872. године, под утицајем исто тако генијалних људи, мислиоца и ствараоца – филозофа Артура Шопенхауера и композитора Рихарда Вагнера.
Као метафизичар, обожаваоц уметности и двојице поменутих, славних личности, Ниче у свом спису Рођење трагедије из духа музике покушава да реши један чисто естетски проблем и да на основу њега изведе извесне закључке о самом циљу културе. Био је то проблем настанка трагедије у старој Грчкој из хора. Ниче закључује да у уметности постоје две основне тежње, два естетска нагона и да из њих произилазе два основна типа уметности – аполонијски и дионизијски. Аполон је представљао хармонију, лепоту, меру, еп и поезију. Дионис је представљао узвишеност, лирику и музику. У аполонијској страни уметности био је свет појаве, индивидуалног, пролазног, док је из дионизјске избијала ствар по себи, првобитно задовољство које има несвесна воља стварајући свет представе, свет индивидуалности. Трагично биће и осећање представљало је спој дионизијског са аполонијским, осећање задовољства живота општег при пропасти појединачног живота. По Ничеу, трагичар Еурипид је био тај уметник који је претворио трагедију у драму, избацивши из ње хор и музику, дионизијски елемент. Овај пад трагедије поклапа се са периодом просвећености и разума који доноси Еурипидов савременик филозоф Сократ, човек теоријски, човек разума који уништава стваралачки инстинкт уметника и доводи до пада уметности.
Ово капитално филозофско дело једног од највећих духова и умова човечанства, између осталог, било је једно од пресудних у развоју и усмерењу будућег песника и великог човека, уметника пре свега, Џејмса Дагласа Морисона. У комбинацији са поетиком Блејка и Рембоа, те потоњим духом битника, рођен је врхунски песник и трагични лик модерног времена.
Током писања своје друге књиге Несавремена разматрања Ниче се филозофски осамостаљује и раскида однос са Вагнером. Године 1889. Ниче је доживео нервни слом. Након парализе, провео је 11 последњих година живота потпуно помрачене свести, о њему су се бринуле мајка и сестра.
Међу Ничеова најпознатија дела спадају: Рођење трагедије из духа музике, филозофска поема Тако је говорио Заратустра, иморалистички спис и предигра филозофије будућности, под називом С ону страну добра и зла, затим Генеалогија морала, Антихрист, аутобиографски есеј Ецце хомо и збирка филзофских вињета Воља за моћ.
Неоспоран утицај извршио је на филозофе живота, егзистенцијалисте, психоаналитичаре и неке од књижевника: Стриндберг, Шо, Жид, Ками, Крлежа, Хајдегер.
Оно што је било посебно карактеристично за Ничеа јесте његов исповедни стил писања. Његова су дела више личила на песничку прозу него на чисто филозофске списе. Био је емотиван и интуитиван, страствен и патетичан човек. Своју филозофију је називао експерименталном, експериментишући новим идејама. Ничеова прва интелектуална љубав био је Шопенхауер, под чијим окриљем је стасао још један необични геније- психоаналитичар Зигмунд Фројд. Ипак, насупрот Шопенхауеровом песимизму, Ниче је развио сопствени херојски животни оптимизам. Шопенхауерову мрачну, нихилистичну вољу Ниче ће преокренути у креативну и оптимистичну вољу за моћ.
Бранислав Предојевић: Култна рок књига преведена на српски – Живот и дјело мистериозног виртуоза
Артур Шопенхауер (Артур Шопенхауер 22.02 1788.- 21.09 1860.)
Немачки филозоф идеалист, класични представник песимизма. Учио је да је воља основа свега, Кантова ствар по себи, суштина света који је само представа. Воља је вечито незадовољена, и зато је живот бескрајан патња а овај наш свет најгори могући свет. Циљ свега је нирвана. Главно дело му је Свет као воља и представа. Историчари филозофије називали су га принцем мрачњаштва.
Шопенхауер је рођен у Гдањску. Отац му је био трговац, познат по свом независном карактеру и љубави према слободи. Што се мајке тиче, била је једна од најомиљенијих списатељица романа свога времена- жена веома темпераментна и зле ћуди, несрећна са својим мужем, којег напушта и одлази у Вајмар. Након сложеног односа са сином, долази до тоталног раскола и њиховог трајног разиласка. Млади Шопенхауер завршио је своје гимназијске и универзитетске студије, научивши сам много више него што су му институти понудили својим програмом.
Временом постаје суморан и циничан, опседнут меланхолијом и злом вољом. Имао је готово параноичну идеју о својој несхваћеној величини. Пошто су му током већег дела живота били ускраћени успех и слава, он се окренуо у себе и растакао своју сопствену душу. Није имао ни мајке, ни жене, ни детета, ни породице, ни отаџбине. Био је апсолутно усамљен, без иједног пријатеља.
После своје дисертације О четвороструком корену става довољног основа (1813.), Шопенхауер је све своје време и сву своју снагу посветио раду које ће бити његово мајсторско дело – Свету као вољи и представи. Сви његови каснији радови само су коментари поменутог ремек дела.
Шопенхауер сматра да је наш свет оно што себи представљамо, оно што наш ум, чула и интелект могу да разумеју и перцепцијом која нам је дата представе. Све(т) јесте као што нам се приказује – представа. Воља је једина ствар по себи, право и непролазно биће наших чулних и интелектуалних представа и обмана. Она је бит свега постојећег, суштина свих живих бића, вечна категорија која управљава животом свега постојећег. Воља за животом немилосрдно шиба сва жива бића па и човека. Патња је скоро стална, јер потиче од незадовољства незајажљиве воље која стално тежи новим и новим циљевима… Задовољство је само редак тренутак, нека врста предаха, одсуства бола на основу притајености воље. По Шопенхауеру, човеков је живот клаћење између боли и досаде који су, у ствари, два његова основна, саставна дела. Коначни слом и пропаст сваког човека су неизбежни, јер воља крмани бродом живота баш у правцу смрти.
У људском уму слепа воља долази до самоспознаје, што човеку омогућује да се ослободи од потчињености овом нагону и потреби. То се дешава на два начина: када се човек солидарише са свим другим бићима и покаже сажаљење према њима и умртвљавањем свих нагона кроз аскезу и контемплацију, чиме се остварује врхунски овоземаљски идеал светости.
У свету углавном царује зло, а главну реч има глупост.
Универзитети нису ништа забележили о њему и његовим делима да се као обистини његова тврдња како се сваки напредак у филозофији врши изван академских зидова. Ништа немачке научнике није вређало јаче него Шопенхауерова различитост од њих, говорио је Ниче. Али, Шопенхауер се напослетку навикао да буде стрпљив и био уверен да ће признање његових дела ипак једног дана доћи. И, напослетку, полагано, признање је дошло.
У самоћи, када је свако упућен на самог себе, открива се шта он има у самом себи. Живот већине људи пролази у тупој монотонији јер су њихове мисли и настојања у потпуности усмерени на ситне интересе личног благостања, а самим тим на беду и невољу сваке врсте, због чега њима овладава неподношљива досада чим престану да се занимају за те циљеве и буду упућени сами на себе, а при чему је само жарки плам страсти у стању да покрене ту устајалу масу. Насупрот томе, човек који је обдарен превасходно духовном снагом живи животом пуним мисли, дубоко прожет одушевљењем и смислом: њега заокупљају достојна и интересантна питања чим му се укаже прилика да им се преда, а у самом себи носи извор најплеменитијих ужитака. Спољашњи подстицај дају му дела природе и призори људског живота, затим сва она дела талената свих времена и народа, у којима само он може у потпуности да ужива, јер су она у потпуности доступна само његовом разумевању и осећању.
У свом последњем филозофском делу – Парерга и паралипомена (1851.), Шопенхауер нуди лекције о томе како мислити независно, задржати скепсу и рационалност, како имати добро мишљење о себи и избећи оно што се може изгубити непромишљеним везивањем. У форми есеја он описује начин на који креативно мишљење резултира осећајем унутрашњег богатства човека и објашњава како превазићи један од видова унутрашњег сиромаштва човека – човеково бескрајно материјалистичко гомилање поседа где на крају човек постаје посед властитих поседа. Шопенхауер сматра да људски живот није вредан живљења јер живот је неутешна и бескрајна патња и сам по себи зло. Наша унутрашња природа је неуништива јер није ништа друго до манифестација животне силе, воље као духа врсте, једине космичке ствари по себи која траје вечно. Отуда смрт није истинска анихилација: када се наш безначајни живот оконча, придружујемо се исконској животној сили изван времена – вечној вољи, покретачу свега.
Мудар човек када је то потребно, смањује своје потребе да би сачувао или проширио своју слободу.
Шопенхауер је сматрао да је суштина човека у интуицији која се испољава као воља. Воља је суштина света и она је органске и неорганске природе. Воља све покреће, она је господар свих ствари и бића, а интелект је њен главни слуга. Појавне ствари су законите и пролазне, док је воља једина вечна и не подлеже закону – она је слепи нагон који никада не може бити до краја задовољен па је људима бол неминовна. Он објашњава да када остваримо неку тежњу осећамо досаду. Тако је човеков живот само смена боли и досаде унутар вечно зачараног круга тежњи и нових потреба… Историја човечанства је бесциљно лутање и у њој нема напретка. Шопенхауер види излаз из овог несретног, зачараног круга патњи у аскези, одрицању човека од живота и утапања у нирвану или у безинтересно уживање у уметности.
Музика је заиста свеопшти језик, који се свуда разуме.
Године 1854. Вагнер му је послао примерак свог славног дела Прстен Нибелунга, са неколико пропратних речи којима усхићено одаје признање Шопенхауеровој филозофији. Једно од најлепших признања Шопенхауерове величине, дошло је од славног руског писца Лава Николајевича Толстоја:
Како сам се осећао овог лета? Непрекидна усхићеност Шопенхауером, низ духовних уживања каквих до сад никад нисам искусио. Не знам да ли ћу једног дана променити своје мишљење али сада сам уверен да је Шопенхауер најгенијалнији човек. Читајући га не схватам како је његово име могло остати непознато. Постоји само једно објашњење, исто оно које он тако често понавља: да на овом свету има скоро само идиота.
Тема: Шопенхауер и Ниче – тумачење света
Можда ја најбоље знам зашто се једино човек смеје: једини он трпи толико дубоко, да је морао изумити смех. Најнесретнија и најмеланхоличнија животиња је, како је право, и најведрија.
Фридрих Ниче
Сваки онај који се пробудио и изашао из првих младалачких снова, и који посматра властито и туђе искуство, ко је размотрио живот, историју прошлости и властитог доба, ко се удубио у дело великих песника, констатоваће – ако му суд не кочи каква дубоко укорењена предрасуда- да је свет човека царство случаја и заблуде, који њиме без милости владају у великим стварима као и у малим, и да поред њих наступају још и лудост и злоба, машући бичевима. Отуд се све што је боље с муком афирмише, а оно што је племенито и мудро врло ретко појављује, ретко утиче на људе и бива познато, док оно што је бесмислено, изопачено у царству мисли, плитко и неукусно у царству уметности, зло и лукаво у царству дела, бива само на тренутак ометано, а у ствари влада овим светом. Насупрот томе оно што је одлично у ма каквој области увек представља изузетан случај изгубљен сред многих милиона других, па када се огласило у једном трајно вредном делу, то дело, пошто наџиви призму савременика, стоји усамљено, чувано као какав метеорит, као нешто што потиче из неког другог поретка ствари него што је поредак који овде влада.
Артур Шопенхауер
Човек, једна мала, пренапета животињска врста која – срећом – има своје време; живот на земљи, уопште један тренутак, неки међуслучај, изнимка без последице, нешто што за укупни значај земље остаје неважно; сама Земља, као и свака звезда, зев између два ништа, догађај без плана, ума, воље, самосвести, најгора врста оног нужног, та глупа нужност. Против таквог се разматрања у нама нешто буни; змија Таштина бодри нас све то мора бити лаж; јер огорчује. Не би ли све то могао бити тек привид?.
Фридрих Ниче
Шта у ствари представља свет који нас окружује, прожима и којем припадамо свим својим бићем? Један од могућих одговора крије се у два ремек дела немачке и светске филозофије – Свету као вољи и представи, Артура Шопенхауера и Вољи за моћ, Фридриха Ничеа.
Дакле, чему нас заправо учи основно Шопенхаурово дело?
Свет је оно што себи представљам. То значи да све што осећамо као људи већ јесте неодољиво саопштено, идејама простора и времена и категоријом узрочности, на карактеристичан начин наше способности поимања. Ти облици припадају нам као људима и зато све што нама се појављује треба схватити само у односу на наш механизам спознаје… све јесте као што нам се приказује- представа.
За оног ко нас гледа, док гледа ка спољашњости, ми смо такође представе начињене према времену и простору. Али ми знамо о нама више него што зна онај који нас посматра споља, нарочито када гледамо у нас саме. Тада бацамо поглед у унутрашњост спољашњег бића. И препознајемо се као воља, живот, напон, снага. Виђен споља, свет је, дакле, представа, привид, виђен изнутра, он је воља. Бар ако сопствено унутрашње искуство проширимо дотле да појмимо унутрашње искуство свих људи, штавише, свих бића.
Воља је једина ствар која је стварна по себи. Све што јесте, доживљено из спољашњости, манифестација је воље. Воља је ствар по себи, право биће тих привида. У спољно пројектованим привидима, она постаје видљива; преведена у привид, постаје објективна. Али, унутра, она је ослобођена привида пројектованих у простор. Ако привиди које је уобличила представљају многострукост, ред у простору и времену, узрочну везу итд., она је релативно слободна од тих облика испод којих се развија право биће; она је једна, она је јединствена у свим предметима, и јест субјект сједињен, невидљив, без мотива, без основе, без циља, спојен само са њом; она само себе потврђује; сама за себе је разлог и циљ.Она воља која је у основи свих привида јесте једна и без утемељења. Том одсуству утемељења прикључује се дубоко песимистичко тумачење које је усвојио Шопенхауер. Воља доноси патњу.
Интелект је само слуга воље, то јест живота. А живот, у ствари, јесте слепа, глува воља употребљена само за његово сопствено очување. Та глува потреба за живљењем задржава правац, осигурава себи првенство, подупире свог слугу, служи се њиме, али не задовољава се тиме да се њим служи, будући да га чини срећним или несрећним у складу са сопственим законима.
Непозната сила гони јединке једне ка другима. Они верују да се бирају. У ствари, гоњене су. Мрачна воља за живљењем, воља врсте јесте она која их привлачи једну ка другој. А оно што је тој вољи важно није срећа оних који се воле, него само дозирање нараштаја који ће доћи. Љубавници се запажају и одмеравају. Али њихово истраживање и њихово испитивање у ствари су само медитација духа врсте. Упоређени са стварношћу велике ствари(тог духа), ствари јединки су, у својој пролазној целини, од врло мале важности; зато је он увек склон да их без милости жртвује. Јер он се према њима понаша као бесмртник према смртницима и његови интереси у односу на њихове јесу као бесконачност упоређене с коначним.
Дух уништава безбрижност, радост и невиност који би неизоставно пратили чисто индивидуалну судбину: он улива, у свест- забринутост и меланхолију, у егзистенцију – несрећне случајеве, бригу и јад. Он нас вуче ка животу иако и даље остајемо одговорни за тај живот на самрти. Универзалана воља која служи као основа свакој стварности безумна је, слепа и сурова природна сила, похлепна и непромишљена потврда себе саме. То није благи поток који тече ка долини, него море пуно подводних стена и вртлога; страшна и разорна борба у свету људи и животиња; победа дугована случају и која посвећује тријумф злог чешће него тријумф племенитих бића; борилиште глупости и зла; успех осредњега. Човек је једина животиња која наноси патње другима, без другог циља до патње. Али и сам злобник плен је смрти.
Ту је витално осећање свеопштег бола и очаја. Јер, шта је воља? Тежња без краја. Шта човек тражи незасито и никад задовољен? Задовољство, срећу, уживање. Шта убира? Забринутост, незадовољство и бол. Али, претпоставимо да достигне свој циљ; то је само кратка искра задовољства, праћена празнином и гађењем. Јер, чудна ствар, не навикавамо се на бол. Али сувише брзо се навикавамо на оно што смо добили са задовољством. Уживање отупљује. Оно се завршава у засићењу, гађењу и досади. Тако нас живот котрља, од Сциле бола до Харибде досаде. Живети значи патити. Бол је у нама основни елемент. Срећа, у најбољем случају, јесте одсуство бола.Сав космос је једна јединствена воља, која је ствар по себи света, и свет постоји као појава воље, тог незадрживог стремљења које влада космосом. Воља је свуда сва, у својој потпуности, јединствена и слепа.
То схватање воље носи код Шопенхауера неизоставно боју његовог основног штимунга живота, црну боју. Док ће, коју деценију касније, та иста воља за живот, коју је Ниче открио управо читајући Шопенхауера, бити оптимистички опевана, као највише својство и афирмација човека, дотле Шопенхауер види у њој чудо и покору света: свепостојеће, на којем степену хијерархије постојало, хоће самоодржање по сваку цену, свет је тиранин тиранину, свак се бори против свих да опстане какав јесте на рачун свих других, ирационално, свирепо, безобзирно, па зато на овом свету нема развоја, нема историје, свет је увек иста, језовита прича.
Шта је ствар по себи, нисам рекао, зато што не знам. Једино што о њој знам јесте њен начин манифестовања, а то је понављање… Геније врсте јесте индустријалац, који само зна да се репродукује, а оно што он репродукује, увек исто, јесте безумност, воља је лудило.
Никад мирна, никад хармонична, у сукобу са самом собом, она увек гони даље, незасита. Чим нешто постигне, она тежи за другим. Људско хтење никад не може бити задовољено, могу се само мењати његови предмети, јер момент воље већ по својој суштини никад не може наћи мира. Оно што не може имати краја и мира само су појединачни садржаји и мотивације, но они леже у сасвим другом слоју, чији уток и промене не досежу до самог хтења мада оно кроз њих налази своју појаву. Тако мора бити. Незасита, по дефиницији, воља мора да се храни собом, пошто ван ње, као што смо видели, нема ништа, јер је феноменални свет чист привид. Отуд бесомучност и патња која карактерише вољу, нашу суштину, ствар по себи свег постојећег; она увек нечем стреми, али то стремљење је без икакве сврхе и циља, она може хтети само себе, гристи саму себе.
Шопенхауер не престаје да се ужасава над глупошћу, над баналношћу и простаклуком велике већине људског рода. Људски мозак је углавном врло мали, а мислити својом главом покора је за скоро све. Он указује на значај новина са њиховим лажним актуелностима, њиховом партијском шаблонском мудрошћу. Што се тиче велике већине људи, вели он, радости чисте интелигенције њима су недоступне, њих превазилази уживање у незаинтересованом знању, они су сведени на голо хтење. Просто је тешко веровати до које је мере безначајан, бесмислен, до које је мере туп и глуп, живот који животари већина људи. Уз то су ти људи шупље главе, по природи зли и завидљиви, увек сложни против еминентних духова, против аристократских изузетака који се случајно нађу међу њима. Јер ни у моралном погледу људи нису ништа бољи. Постоји, истина, и поштених људи, али они су ретки као четворолисна детелина. Хомо хомини лупус ест, прокламује са уживањем Шопенхауер, човек је једина животиња која проузрокује бол других, без икаквог другог циља- осим проузроковања бола. Светом влада себичност и зло. Никаквог историјског развоја не може бити, човеченство се вечно врти у истом кругу. Довољно је, вели Шопенхауер, прочитати Херодота па да све знаш што се историје тиче. Воља, по својој природи, непрестано поставља себи неке циљеве, у свету појаве, али ти циљеви су, већ по самој природи света илузорни, а вољи су циљеви индиферентни, битно јој је да неуморно стреми, да прохуји кроз циљеве.
Уметност је оно што пре свега чини могућим живот, саопштава неколико деценија касније Фридрих Ниче, након година ослањања и одрастања на филозофији воље Артура Шопенхауера. Он је не одбацује већ на себи својствен начин потврђује у дионизијском пијанству и радости живљења. У легендарној збирци филозофских вињета Воља за моћ Ниче смело, са великом дозом храбрости и одушевљења свету саопштава своју коначну истину и виђење света:
Соња Томовић Шундић: Лубарда и Његош: “Одбрана је с животом скопчана”
А знате ли такође, шта је за мене свет? Треба ли да вам га покажем у свом огледалу? Свет, то је чудовиште моћи, без почетка и краја, величина чврста, несавитљива у својој снази, која не расте и не смањује се, која се уопште не троши него се само мења; непромењиво велик у својој целини: домаћинство које не зна ни за трошкове ни за губитке, али ни за увећање ни приходе; затворено ништавилом као у сопственој граници: где ништа није ни засенчено ни расуто, ништа се не шири до бескраја, али који је смештен као одређена сила у одређеном простору, не у простору који би се негде показао празним, него пре као сила посвуда, као игра сила и таласа сила, један и многострук у исто време; гомилајући се овде и смањујући се тамо, океан сила које се бацају једна на другу и руше се, које се вечно мењају, које се вечно враћају назад у чудовишним периодима враћања, у плими и осеци уобличавања, развијајући се напољу, од најпростије до најразгранатије, од најтише, најкруће, најхладније до најжаркије, најдивљије, до најтеже противречности, потом враћајући се од обиља до једноставности, од игре контраста до уживања у хармонији; сам се потврђујући подједнако у истоветности својих путања и својих година; сам се благосиљајући као оно што вечно треба да се поново јавља, као настајање које не познаје ни засићеност, ни гађење, ни умор; тај дионизијски свет који је мој, свет оног-што-се-вечно-ствара, што-се-вечно-уништава, загонетни свет двоструких уживања, то С оне стране добра и зла које је моје, без циља, ако се у срећи круга не налази циљ без воље, ако прстен нема добру вољу према себи самом. Хоћете ли име за тај свет? Решење за све оне загонетке? Светлост чак и за вас, који сте најскривенији, најјачи, најсмелији, најближи поноћи? Тај свет јесте воља за моћи, и ништа друго! И ви такође, ви сте та воља за моћи, и ништа друго!.
Уместо епилога: Воља за моћ између Сциле бола и Харибде досаде
Где нема воље, нема ни представе, нема ни света. У ствари, пред нама остаје само ништа. Али оно што се у нама буни против расплињавања у ништа, наша природа, јесте управо та воља за живот, што смо ми сами и која је наш свет. То што се ми толико ужасавамо пред ништа, није ништа друго до својеврстан израз чињенице да ми снажно хоћемо живот, да и нисмо ништа друго до та воља, да ништа осим ње и не познајемо. Али ако одвратимо свој поглед од себе, од свог властитог убоштва и спутаности, и усмеримо га на оне који су свет савладали, код којих је воља, доспев до пуног самопознавања, себе нашла и спознала у свему што постоји, па је онда саму себе слободно негирала, и који онда још једино очекују да нестане и последњег трага те воље, заједно са телом које њу држи у животу; ако то учинимо, онда видимо уместо неспокојне гужве и метежа, уместо сталног прелажења од жеље у страх, од радости у патњу, уместо никад задовољене и никад угашене наде, у чему се састоји сав животни сан хотећег човека, уместо свега тога ми видимо онај мир, драгоценији од свег ума, оно сјајно спокојство душе, дубоки покој, непоколебљиво поуздање и ведрину, чији само одсјај на лицу, представља пуно и сигурно јеванђеље, радосну вест: остало је само сазнање, воља је нестала.
Сваки геније већ је и зато велико дете што посматра свет као нешто страно, као некакав спектакл, па зато са чисто објективним интересовањем. Сходно томе, он, исто као и дете, нема ону суву озбиљност обичног човека, која, способна искључиво да се брине за субјективни интерес, види само мотиве за своје деловање. Онај ко не остане целог свог живота у извесној мери велико дете, већ постане озбиљан, хладан, одмерен и разуман човек, може бити врло користан и способан грађанин овог света; али никад геније.
Пренесимо се у један сасвим усамљен предео, са безграничним видиком, са небом без иједног облака, где су дрвеће и све биљке у непокретној атмосфери, где нема животиња, нема људи, нема текућих вода, где влада најдубља тишина. Таква околина је као позив на озбиљност, на контемплацију, на ослобађање од сваког хтења и његове скучености. И баш то даје таквој усамљеној околини, у дубокој тишини, призвук узвишеног. Она не пружа никаквог предмета вољи, увек у потрази за напором и постигнућем, нити повољног нити неповољног, остаје још само стање чисте контемплације, па ко за то није способан бива препуштен празнини неупослене воље, муци досаде- на своју срамоту. Такав предео је мера наше властите интелектуалне вредности, јер је уопште степен наше способности да подносимо или да волимо самоћу добро мерило наше вредности. Описани предео пружа исто тако пример узвишеног на нижем степену и због тога што је у њему стање чистог сазнања, у својој мирноћи самозадовољства, у контрасту са сећањем на зависност и јед воље којој је потребан сталан покрет и комешање. То је она врста узвишеног коју налазимо у толико хваљеном призору бескрајних прерија.
Композитор открива суштину света и казује најдубљу мудрост језиком музике који његов ум не разуме. Музика се од свих осталих уметности разликује по томе што није слика појаве, или, тачније, слика адекватног објективитета воље, већ непосредна слика саме воље, па је она тако оно што је метафизичко према свему физичком овог света, ствар по себи сваке појаве. Тако бисмо свет могли назвати отеловљењем музике, као што га можемо назвати и отеловљењем воље. То такође објашњава откуд музика свакој сцени стварног живота и света одмах даје известан виши смисао и значај, и то утолико више уколико је њена мелодија прилагођенија духу дате појаве.
Царство небеско стање је срца, ништа што је изнад земље. Царство небеско неће доћи хронолошко-историјски, нипошто по календару, као нешто што би једнога дана било ту а данима пре не: него је мењање људске ћуди до у појединост, нешто што стално долази и стално још није ту. Блаженство није ништа што је обећано: оно је ту када се тако и тако живи и чини.
