Пише: Драган Јовићевић
У временима разарања, ратова и политичких радикализација, музика често постаје део истог система који производи те процесе: може да служи као средство пропаганде, идентификације или колективне мобилизације, каже Иван Јани Новак, оснивач и члан култног словеначког састава.
Нови албум словеначког колектива Лајбах врло интригантног назива MUSICK већ у том предзнаку указује на једну нову провокацију, коју овај по свему интригантан бенд доноси. Наиме, свега неколико недеља остало је до винил, ЦД и дигиталног издања албума (издавач Муте), а већ је јасно да ће MUSICK бити и изразито поп и изразито Лајбах! Шта то заправо значи и да ли већ можемо да говоримо о најполитичнијем албуму овог састава до сада, питали смо Ивана Јанија Новака, његовог оснивача и члана.
„Није албум политичнији, него је стварност постала политичнија“, одговара он у разговору за наш лист. „Ми смо се одувек бавили односом између моћи, идеологије и културе, али данас су ти односи видљивији, директнији и свеприсутни. У том смислу сваки нови материјал нужно улази дубље у ту стварност, јер је она сама постала интензивнија и контрадикторнија. Ако се чини да је албум политичнији, то је можда зато што се и граница између политике, технологије и свакодневног живота готово потпуно избрисала. Лајбах не покушава да буде политички ангажован у класичном, афирмативном смислу, него пре свега рефлектује механизме који обликују нашу перцепцију стварности. А ти су механизми данас неизбежно политички.“
MUSICK говори заправо о презасићењу и о „мучнини од музике“ у тренутку када се свакодневно на интернет поставља преко 100.000 нових песама, а све већи број њих настаје уз помоћ вештачке интелигенције, те све постаје дигитални отпад. Као и много тога у савременом животу, и само слушање музике данас нас тера да преиспитамо стварност. „Стварност је онаква каква јесте: контрадикторна, фрагментирана и тешко ухватљива. Питање је да ли је уопште ’искривљена’ или је само сада видимо јасније. У том смислу, оно што се чини као деформација можда је само разоткривање структуре. Данас живимо у систему у којем се стварност стално филтрира, уређује и реинтерпретира кроз медије, технологију и алгоритме. Искривљење је већ уграђено у сам начин на који стварност перципирамо. Зато ми не приказујемо искривљену слику стварности – него стварност која је искривљена по дефиницији.“
Ситуација у Србији створила је услове за очишћење и подмлађивање друштва – за хуманије односе и формирање сувереније генерације која ће пре или касније преузети одговорност у своје руке, што је позитивно
Али вештачка интелигенција у многим сферама преузима наше животе. Има је свуда, употреба је све раширенија. Колико она заправо лоше утиче на музику? И наравно, мислим да и даље има добрих аспеката које АИ доноси кад је музичка продукција у питању. Или не?
„АИ је сам по себи само алат који рефлектује логику система у којем настаје. Проблем није у технологији, него у начину на који се користи – и у интересима који стоје иза ње. У музици то значи да АИ може додатно убрзати производњу и стандардизацију звука. Већ данас имамо огроман број песама које су технички беспрекорно генерисане, али често без стварне потребе или унутрашње нужности. У том смислу АИ не квари музику, него појачава постојеће тенденције: хиперпродукцију, понављање и оптимизацију за алгоритамску видљивост. Истовремено, АИ може бити и користан као алат за експеримент и редефиницију форме. Питање зато није шта АИ ради музици, него шта му допуштамо да ради – и зашто.“
С обзиром на то да је вештачка интелигенција састав новим нумерама, на питање како су они заправо приказали ту стварност коју креира вештачка интелигенција, Новак одговара: „Вештачка интелигенција је само део приче на новом албуму. Али она заправо врло прецизно рефлектује стварност каква данас постоји. Та стварност је деформисана, изобличена и доведена до границе препознавања. АИ рефлектује стварност тако што учи из ње – али не из њене дубине, него из њених површинских образаца. Не разуме свет, него препознаје и понавља његове форме: стилове, клишее, структуре, рефрене у музици. У том смислу не ствара ништа ’ново’, него реорганизује већ постојеће елементе у бесконачне варијације. И управо ту постаје занимљиво, јер и сама савремена стварност функционише на сличан начин. Већ је састављена од понављања, цитата и репродукције. АИ то само убрзава и чини видљивијим. Када ’рекреира’ стварност, АИ заправо производи њену компресовану верзију – свет без трења, без грешке и без унутрашње нужности. То је стварност оптимизована за препознатљивост и потрошњу. То није новост, него огледало система у којем већ живимо.“
Јасно је већ из наслова да нису штедели коментаре, када је АИ у питању, јер намерне грешке које некако прођу неопажено видљиве су и у наслову албума и у називу синглова, као што је Allgorithym. Већ то отвара питања да ли живимо, ненадано, у потпуно погрешном времену, да ли технологија демантује напредак човека? „Не постоји ’погрешно време’, него само време које постаје све очигледније у својим контрадикцијама. Оно што данас доживљавамо као грешку заправо је разоткривање система који је одувек тако функционисао. Технологија не демантује напредак човека, него га радикализује. Она убрзава процесе, појачава тенденције и чини их видљивијим. Ако у томе видимо регресију, то је можда зато што смо напредак предуго поистовећивали с линеарним побољшањем. У том смислу, MUSICK не говори о погрешном времену, него о времену које је изгубило илузију да је исправно.
Специфичност Лајбаха по свему намеће питање колико дуго су радили на новом албуму и како је уопште изгледао процес рада, односно развој овако специфичног садржаја. Новак каже да је рад трајао отприлике годину дана и да је све било завршено прошлог септембра. „Почетне идеје су се појавиле прилично рано, али разрада концепта, писање материјала, укључивање сарадника и усавршавање продукције трајали су знатно дуже. Као и обично код Лајбаха, процес рада ретко почиње од ’празног простора’; албум се развијао постепено, кроз дужи временски период, а не према строго линеарном плану. Неке идеје и скице настајале су још пре неколико година, док су друге настале непосредно пред завршетак. Материјал се акумулира, трансформише и реорганизује кроз различите фазе – од првих концептуалних импулса до коначне продукције. Развој се одвијао паралелно с променама у стварности коју албум рефлектује. У том смислу албум није резултат једног затвореног периода рада, него кондензација различитих времена и приступа. Како се мењао контекст, тако се мењао и материјал. Зато MUSICK није само збир песама, него пре свега документ једног процеса.“
Милош Лалатовић: ,,Наивни и безазлени детаљи“ у злочину и окултизму
Видео за нови албум режира норвешки документариста Мортен Травик, који је 2016. године снимио филм Дан ослобођења, о гостовању Лајбаха у Северној Кореји. Не можемо а да се с нашим саговорником не сетимо тог догађаја…
„Тај наступ данас видимо као специфичан културно-политички експеримент, али и као врло духовит сусрет два система разумевања стварности. Нисмо тамо отишли да ’провоцирамо’, него да тестирамо границе комуникације унутар једног затвореног контекста. Из данашње перспективе, то искуство делује готово парадоксално: с једне стране строго контролисано окружење, а с друге врло јасан осећај да и такав систем има своје предности и противречности, као и своје пукотине. Управо у тим пукотинама настаје простор за уметност и комуникацију. Филм који је настао из тог догађаја додатно показује да је стварност увек комплекснија од својих политичких интерпретација. За нас то није био егзотичан излет, него још једна ситуација у којој смо покушали да разумемо како функционишу идеологија, симболи и ритуали – само у једном другачијем, интензивнијем облику“, каже Новак и на питање која је то горућа тачка где би Лајбах својим наступом дао допринос данас додаје: „Техеран смо пропустили, Кијев нас није хтео, Кабул је још увек непроходно затворен – остао нам је још само Београд. У реду, и Вашингтон.“
И баш ту, намеће се питање делотворности музике на душу данас, у временима разарања, ратова, лоших политика, јачања деснице… „Зависи од тога од каквог је материјала душа. Музика је одувек била делотворна за душу – али не нужно на начин на који бисмо желели. Она може да умири, али и да мобилизује; да лечи, али и да манипулише. У том смислу музика никада није невина. У временима разарања, ратова и политичких радикализација, музика често постаје део истог система који производи те процесе: може да служи као средство пропаганде, идентификације или колективне мобилизације. Али истовремено може да отвори простор за дистанцу, рефлексију и разумевање. Њена ’делотворност’ зато није у томе да промени свет, него да промени начин на који га доживљавамо. А понекад је и то довољно.“
Чини се да је управо ово време, време радикализације догађаја у свету, развоја погубних политика и агресивне технологије, велики тест за опстанак и човека и уметности саме.
„Уметност се још и даље уклапа у свет, али се облик њеног уклапања мења. Она не опстаје упркос условима, него кроз њих. Свако време поставља своје оквире, ограничења и могућности, а уметност се тим оквирима прилагођава, користи их или их субвертира. Данашња ситуација можда јесте тест, али тестова је и раније било. Подсетимо се Првог и Другог светског рата, концентрационих логора, атомских разарања градова… Уметност је одувек настајала у кризама, конфликтима и променама. Разлика је у томе што су данашњи процеси бржи, дифузнији и технолошки посредовани. Ако нешто нестаје, то није уметност сама, него одређена, конзервативна представа о њој. У том смислу уметност неће нестати – само ће променити своје облике, медије и начине постојања. И можда се више неће звати ’уметност’. Што није нужно лоше.“
Уметност је одувек настајала у кризама, конфликтима и променама. Разлика је у томе што су данашњи процеси бржи, дифузнији и технолошки посредовани. Ако нешто нестаје, то није уметност сама, него конзервативна представа о њој.
С обзиром на то да ни на овој турнеји нећемо гледати Лајбах код нас, не можемо за крај а да не питамо Ивана Јанија Новака како им изгледа Београд данас.
„Помно пратимо шта се у Србији тренутно догађа и све то је дубоко забрињавајуће. Али у контексту актуелних светских збивања – физичких и економских ратова и разарања, еколошких и цивилизацијских катастрофа, као и девалвације основних људских односа – дешавања у Србији и у широј регији, нажалост, делују помало романтично и релативно недужно, чак и егзотично, и у том смислу мање пресудно. Знамо да из перспективе саме Србије то не изгледа тако, али у глобалној перспективи Србија тренутно није највећи проблем. Чак је та ситуација у земљи, у извесном смислу, створила услове за очишћење и подмлађивање друштва – за хуманије односе и формирање сувереније генерације која ће пре или касније преузети одговорност у своје руке, што је – барем у том погледу – позитивно.“
Извор: Радар
