Медији који најгласније рекламирају апел за забрану веронауке су пре само неколико месеци отворено позивали једног владику СПЦ да се кандидује за председника
Почетком текуће недеље медији су нас штедро и свечано обавестили о жељама веће групе грађана. Они, испоставило се, неће Динкић Млађана, него хоће секуларну државу, па су неки од њих пресавили табак и саставили Апел за секуларну државу. Ови састављачи нису, рекло би се по тексту апела, најписменији међу потписницима, али то је наш стари проблем овде: лоша кадровска расподела. Међу неколико десетина потписника и потписница има, без сумње, врхунски писмених и интелигентних људи, но сам апел није баш одвише обдарен наведеним својствима.
Апелаши цитирају једанаести члан Устава Републике Србије: „Република Србија је световна држава. Цркве и верске заједнице су одвојене од државе. Ниједна религија не може се успоставити као државна или обавезна”. Пошто је то тако, прилично је апсурдно из државе која је Уставом одређена као секуларна апеловати за секуларну државу. Хорхе Луис Борхес је у дубокој старости написао слатку песмицу у којој лирски субјект замишља како неки човек у неком тренутку највише на свету жели да са вољеном особом буде на Исланду, а да се тај тренутак збива баш у време кад се управо тај човек управо са том истом својом вољеном особом налази баш на Исланду. Тешко је, међутим, веровати да су апелаши хтели тек да парафразирају Борхесову лирску илустрацију амбивалентности носталгије.
Истини за вољу, постоји у тексту једна конкретна ствар: „Позивамо институције, друштво и грађане да се супротставе све опсежнијој клерикализацији Србије. Ниједан појединац, група, па ни верска заједница не може бити изнад Устава. Ниједно основно људско право се не може ограничити волунтаристичким репресивним мерама државе. Као први корак у одбрани секуларних вредности, захтевамо од Владе Србије да донесе уредбу о укидању веронауке у државним школама. СПЦ као изразито нетолерантна, грубо антидемократска и екстремно искључива не може и не сме да васпитава нашу децу”.
Занимљиво је да се у позиву на укидање веронауке у државним школама потенцира само Српска православна црква као недостојна васпитања деце, мада се у државним школама у, примера ради, Новом Пазару и Суботици, одржавају такође и часови муслиманске односно католичке веронауке. Значи ли то да Исламска верска заједница и Католичка црква „могу и смеју” васпитавати „њихову” („нашу”?) децу, а само СПЦ „не може или не сме”, или је опет реч о језичкој незграпности.
Посебан је парадокс то што је веронауку у државне школе вратио политички кумир већине потписника овог апела, Зоран Ђинђић, па је нарочито занимљиво посматрати како у том контексту покушавају да умање очигледну когнитивну дисонанцу. Није невезано с тим да су управо медији који најгласније рекламирају овај апел исти они који су пре само неколико месеци отворено позивали једног владику СПЦ да се кандидује за председника Републике Србије фантазирајући очито о некаквом локалном Макариосу.
Вратимо се, међутим, језичној незграпности. Индикативно је да је релативно велики број потписница које се професионално баве адвокатуром потписано доста „квргавим” изразом „адвокаткиња” уместо одомаћенијим „адвокатица”, мада није до краја јасно, имамо ли у виду да је међу потписницима овог апела и велики број потписника Декларације о заједничком језику, зашто се избегавао и посве уобичајен облик „одвјетница”.
Напослетку, али нипошто најмање важно, на почетку апела недвосмислено стоји да иза њега стоје „долепотписани грађанке и грађани Србије”. И заиста, следи импресиван низ имена из Београда, Новог Сада, Панчева, Ужица, Зрењанина, Сремске Митровице, Крагујевца, Голупца, Старе Пазове, Ковина, Новог Пазара, Кикинде итд. Две локације, међутим, изазивају благо чуђење. Наиме, један је потписник из Призрена, а двојица су из Бање Луке.
С првим случајем ћемо лако. Ако је потписницима толико стало до једанаестог члана Устава, морају да барем једнако поштују и преамбулу. За њих је, дакле, грађанин Призрена – грађанин Србије, што је достојно поштовања и вредно хвале. Тим пре заправо зебњу изазива сугестија да су два бањалучка потписника апела – новинар Драган Бурсаћ, те културолог и дипломирани правник Срђан Шушница – грађани Србије. Они грађани Србије могу бити само у свету (српском?) у којем је Бања Лука, односно Република Српска, део Србије.
Кад неко инсинуира да ће то бити могуће у некој неодређеној будућности, велики број потписника овог апела превентивно оштри пера да би изразили своју моралистичку индигнацију. За њих, међутим, таква правила не важе, па је прећутна инсинуација да је Бања Лука део Србије остала нерегистрована. Није то ни чудно, ако се само мало дубље замислимо. За њих је и „догодине у Призрену” одвећ песимистично, за њих је, видели смо, и Призрен у Србији већ ове године.
Извор Политика
