После овог чина питање је времена када ће се ова матрица поновити, јер што сејеш то и жањеш, из семена понижавајућих орвеловских лажи (рат за мир) може изникнути само отровна бодљикава стабљика неког новог великог рата.
На овај дан пре 23 године, по праву јачег, чија се батина скривала иза праведничких слогана борбе против провербијалног зла, бомбардована је једна европска држава. Њено бомбардовање било је први весник рушења најцивилизованијег међународног поретка који је планета Земља до тог момента видела. Човечанство је достигло такво стање свести да су офанзивни ратови сматрани не само неморалним и неправедним, већ су били забрањени међународним правом, стављени ван закона, што ће рећи ван цивилизације. Изгледало је као да је нехришћански култ смрти и крви коначно поражен.
На мањем делу њене територије где су у великом броју живели људи друге националности, који су са свог гледишта сматрали да су дискриминисани, прво је једна суперсила организовала оружану побуну. Дотурила им је оружје, обучила њихове борце, дала им потпуну медијску подршку, направила од њих хероје, борце против тобоже грозног, чак и хитлеровског режима. Када је та европска држава, са многим мањкавостима – од бесне корупције до помешаности сфере криминала са екстремистичким парамилитарним јединицама, реаговала тако што је покренула антитерористичку операцију на делу своје територије, на шта је имала пуно право, онда је та суперсила њу оптужила за геноцид, ни мање ни више!
Уследио је ултиматум – суперсила је понудила европској држави да једноставно напусти део своје територије, да ту настане једна нова европска квазидржава. Поново су орвеловски (рат је мир) употребљене високомерне флоскуле о праву на самоопредељење, иако су људи те националности где је суперсила организовала оружану побуну већ имали своју државу у суседству.
Наравно, европска држава, са свим својим недостацима, али су то били њени недостаци које нико са стране нарочито не силом не може и не треба да решава, одбија да капитулира. Затим следи оно што је мало ко веровао да је могуће након 1945. године, почиње отворена војна агресија на једну суверену европску државу, ван сваког закона, ван цивлизације. Пилатовски агресор, који је започео побуну на територији европске државе, затим је оптужио за геноцид јер се она одлучила да са наоружаним сепаратистима не преговара, а да у антитерористичкој операцији стави тачку на њихову злочиначку делатност, без и трунке срама и стида оптужује за све цивилне жртве, не најефикаснијег и најправеднијег, председника европске државе да је на њему кривица за сваку бомбу која падне на тло његове државе. Грађани те европске државе до тог момента били су подељени, неки су протестовали против председника, неки су га подржавали, а када се њихова отаџбина нашла под директним нападом, максималан број њих стао је уз њу. Агресор је био вишеструко јачи, опремљенији, имао је на располагању најсавременије борбене авионе, бомбе са самонавођењем и крилате ракете.
И поред тог диспаритета, поред тога што су остављени очи у очи са суперсилом, већина њих је наставила да пркоси непријатељу. Наравно, неки број мушкараца способних за рат побегао је преко границе, али су људи углавном покушавали да од бомби склоне жене и децу. Они који нису имали где да оду, окупљали су се у подрумима вишеспратница чекајући да ваздушна опасност мине. Много младих и храбрих људи тада је служило војску, они на које није дошао ред пружали су отпор својом вољом да се не предају. Изнад свих политичких подела до тренутка агресије, после пређене црвене линије лебдео је у ваздуху осећај праведности – нас бомбардују под лажним оптужбама за геноцид у грађанском рату који су сами покренули.
Тај рат против европске државе се приказивао на телевизији. На својим малим екранима, људи који нису знали језик те европске државе и нису могли да се информишу из различитих извора, навијали су да тај председник, мрски нови европски Хитлер који врши геноцид над недужним цивилима друге националности, буде растрзан, рашчеречен, убијен, заједно са својим фашистичким народом који мора да је зао јер председник им је такав. Ако нису зли, што га нису сменили, ако нису зли, што су га гласали, мислили су људи који су унапред изабрали праведну страну која у име добра и мира започиње агресију и сеје смрт.
Знамо да је европска држава била СР Југославија, суперсила Сједињене Америчке Државе, а херојски оружани побуњеници заправо терористи из ОВК. Био је то почетак краја цивилизованог света, оног који је стао на врат фашистичким идејама о офанзивним ратовима у име селективног тумачења историје и надмоћи „правих“ над „лажним“ нацијама. После овог чина питање је времена када ће се ова матрица поновити, јер што сејеш то и жањеш, из семена понижавајућих орвеловских лажи (рат за мир) може изникнути само отровна бодљикава стабљика неког новог великог рата.
