У парохијском дому Цркве Светог Ђорђа под Горицом 27. септембра 2022. године започет је други циклус дијалошких трибина у организацији подгоричке Црквене општине, којима модерира протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински. Тема трибине била је „Гордост и нарцисоидност у савременом друштву“, о чему су дискутовали Јоланта Дојић, магистар психологије, Милорад Дурутовић, магистар књижевности и свештеник Игор Балабан, теолог.
У првом излагању, отац Игор је говорио о Господњој заповијести „Љуби ближњега свога као самога себе“ која нас учи томе да су сви једнако вриједни и сви су Божија творевина као и ми.
- Ако прихватимо чињеницу да нас је Бог из љубави створио и да нам је из љубави дао да живимо, усавршавамо се, постајемо бољи, да растемо у мјеру Његове висине, онда би требало као хришћани да такво право оставимо и другима и да сматрамо да Господ једнако љуби друге као што љуби нас., истакао је отац Игор.
Казао је да се данас популарише много тога што је некада било незамисливо да се посматра као врлина, али сви ти гријехови и страсти постоје од Адама и Еве, од њихове гордости, надмености и покушаја да се постане богом. Рекао је да људи покушавају да добију неку похвалу у овоме свијету, а Свето Писмо каже да граде кућу на пијеску, јер на овом свијету човјек не може да изгради адекватну потврду своје људске личности. „Једини начин да изградиш потврду своје личности је да имаш однос са Богом, са личношћу par excellence.“, закључио је отац Игор.
Госпођа Дојић објаснила је да термин нарцизам потиче из грчког мита о Нарцису, који јако добро осликава суштину нарцизма. Нарцис уствари не воли себе, него неку идеализовану представу о себи. Изложила је фазе у развоју дјетета, као што су примарни и секундарни нарцизам, када дијете још није свјесно својих граница и мисли да су родитељи свемогући. То су нормалне фазе, после којих оно схвата своја ограничења и ограничења своје околине. Такође, одрасли људи имају здрави нарцизам, као осјећај ефикасности или компетенције. Проблем се јавља уколико родитељи не воле дијете само због тога што постоји, већ га условљавају да мора да постиже неке успјехе. Тада је ријеч о продуженој нарцистичкој жељи родитеља.
- Дијете учи да воли себе од родитеља. Ми љубав заправо учимо и опходимо се после према себи на начин на који су се опходили наши његоватељи или околина, подвукла је госпођа Дојић.
Потом је објаснила да се нарцисоидна особа заправо осјећа безвриједно и празно, и споља налази доказе који треба да потврде њену вриједност или идентитет. Дакле она има проблем да воли и себе и друге, тј. да буде емпатична.
Казала је да сви људи имају нарцистичке моменте, али је врло важно да их препознају. Они који већ имају нарцистички поремећај личности обично се не јављају код психолога, јер не виде проблем.
Њено десетогодишње радно искуство у Црној Гори показало је да су људи овдје врло осјетљиви на то како их други виде, као и да много напора улажу да би их други добро оцијенили.
Милорад Дурутовић рекао је да сви људи јесу носиоци гордости и/или нарцисоидности, што не значи да сви људи немају способност отпора тим деструктивним силама. Сама ријеч гордост данас је ријетко користи. То такође важи и за нашу језичку прошлост, јер ове ријечи нема у Вуковом Рјечнику српског језика. Ипак, постојало је афирмативно одређивање тог појма, о чему свједоче многа властита имена, али и озбиљне научне студије које овај простор описују као простор гордих, што може бити наша менталитетска одлика.
- Ми смо кроз развој дигиталних комуникација доспјели у један хипернарцистички модус живљења, па све више личимо на роботе, на неке дигитализоване људе. Све ради, само душе нема. Велики проблем овог времена је одсуство емпатија и данас разне теорије опомињу да постоји права епидемија нарцисоидности“, казао је господин Дурутовић, додајући како сматра да тај проблем траје још од митског Нарциса.
Закључио је да је нарцисоидних људи највише у политици, јер оно што њих храни јесте контрола над другима, дивљење и прављење социјалног окружења које увијек може да им обезбиједи такву врсту третмана.
На крају је поручио да Јеванђеље читамо и разумијевамо само онда када га и живимо. Вријеме ништа ново не доноси осим нове технологије, које морамо контролисати да не би оне контролисале нас.
Извор: Лазар Шћекић/mitropolija
