За разлику од фактички цијеле Европе, гдје су лијево-либерални медији пропалестински настројени, док су они десно-конзервативни произраелски, у Србији је управо супротно. Зашто је то тако? Онај дио јавности који се и у другим ситуацијама супростављао англоамеричком хегемоном империјализму и у овом случају заузима позицију која је контра тој доминантној политици
Kао што је рат Русије и Украјине из фокуса глобалне јавности потпуно потиснуо вирус Ковид 19, мада овај, наравно, није нестао, тако је и најновија епизода израелско-палестинског сукоба у запећак јавног интереса на глобалном нивоу бацила донедавно убједљиво најатрактивнију тему: руско-украјински рат. У том смислу ни Србија није изузетак. Ипак, јавна перцепција оба ова рата у Србији је добрано друкчија него у остатку Европе. Kад је ријеч о руско-украјинском рату, Србија је у Европи изузетак јер није увела санкције Русији. Истини за вољу, ту Србија баш и није потпуни изузетак, чак и на западном Балкану, пошто санкције Русији није увела ни БиХ (да овдје не потежемо Бјелорусију). Међутим, кад је ријеч о БиХ, једини разлог за овакву политику је вето из Републике Српске, док је став у Федерацији БиХ сасвим усклађен с доминантним расположењем у западној Европи и Америци. У Србији пак, став највећег дијела јавности врло је отворено проруски, те се властима никако не исплати кокетирати са идејом увођења санкција Москви.
Има код Миљенка Смоје онај божанствен детаљ кад су почетком двадесетог вијека заратили Јапан и Русија, па се Сплићани подијелили на „навијаче Јапана“ и „навијаче Русије“. Смојини Сплићани јако су налик на данашњу јавност у јужнословенским земљама. Kао да у свијету не може да избије рат, а да се људи не подијеле на оне који подржавају једну и оне који подржавају другу страну. Те подјеле су понегдје необично једноставне. У БиХ, примјера ради, Бошњаци су листом пропалестински, а Срби и Хрвати произраелски настројени. То је донекле повезано са сјећањем на рат деведесетих, односно са бошњачким истовјерничким идентификовањем са Палестинцима, док Срби и Хрвати памте да су Палестинци у том рату били на бошњачкој страни. Ситуација у Србији је другачија, мада неких сличности има, првенствено код јаке идентификације Бошњака у Србији (првенствено у Новом Пазару и сусједним санџачким општинама) са Палестинцима. И код самих Срба, међутим, код обичног народа, ако је судити по реакцијама људи из неке типичне „вокс попули“ фасцикле (продавци на пијаци, таксисти, путници у градском превозу), доминира солидарност са палестинским цивилима. Kад је ријеч о ставу „обичног народа“ не треба заборавити ни традицију „политике несврстаности“ као и отворено пропалестинске спољне политике СФРЈ. Палестинци су у другој половини двадесетог вијека у Југославији често бивали присутни као студенти, примјера ради, а то „колективно сјећање“ до дана данашњег остварује неки утицај.
Српски политички врх видно се труди да у овој ситуацији не заузима стране. Још од прије сукоба, службени Београд успјева да одржава добре политичке односе и са Израелом и са Палестином. Израелске инвестиције у Београд, нарочито кад је ријеч о шопинг центрима видљиве су лако на свакодневном нивоу. Такође, неки истакнути палестински лидери, политичари и пословни људи повезивани су са одређеним врло популарним привредним пројектима попут „Београда на води“. Не треба заборавити ни да је пред крај Трамповог мандата, у оном споразуму између Вучића и Тачија, као колатерални моменат провучено и „израелско питање“ што је за посљедицу имало да је Израел признао независност Kосова, а Србија је формално признала Јерусалим као главни град Израела. Службени Београд стога не жели да се сврстава, него води политику у складу са доминантним глобалним трендовима, што значи и да не прави „лакејске“ потезе попут оног који је у УН-у направио службени Загреб кад се сврстао на америчку „магарећу клупу“ оних који нису гласали за позив на промптни прекид ватре и насиља. Није ни политика Београда овдје претјерано проактивна, није такође ни регионално „инокосна“ као у случају руско-украјинског сукоба, али, ето, успјева ипак бити барем номинално колико-толико принципијелна у осуђивању сваке врсте насиља и противправног дјеловања.
Најнеобичнија ствар у Србији у овом контексту је сврставање професионалних медија. По свједочењима људи из појединих западних амбасада, међу дипломатама у Београду по овом питању постоји становита збуњеност. Наиме, за разлику од фактички цијелог остатка Европе, гдје је практично неизбјежно правило да су медији с лијево-либералне стране пропалестински настројени, док су они десно-конзервативни произраелски, у Србији се стиче дојам да је управо супротно. По општем мишљењу, недјељни лист који најнедвосмисленије заступа лијево-либералну страну друштвеног спектра – београдско Време – заузима доста жестоко и чврсто укоријењену произраелску позицију, док десничарски Печат у текстовима скоро свих својих истакнутијих аутора држи палестинску страну. И заиста, довољно је прочитати било који од посљедњих четири-пет бројева ових магазина па се пластично увјерити да је овај утисак сасвим исправан. Зашто је то тако могла би бити тема за посебну мултифакторску анализу, али овдје је довољно нотирати ту врсту необичности и примијетити да онај дио јавности који се и у другим ситуацијама супростављао англоамеричком хегемоном империјализму и у овом случају заузима позицију која је контра тој доминантној политици. У том смислу, солидарност са Палестином и Палестинцима ту није базирана на заједничкој религији, него на неким универзалним етичким принципима.
Извор: p-portal.net
