Иако су Мухаремови отац и мајка одрасли у конзервативним срединама, потицали из вишедетних породица, обезбедили су својој деци либерално васпитање, на чему је Мухарем веома захвалан
У сусрет гостовању Мухарема Баздуља у Скопљу, на позив СПОНЕ, заказамног за 6. јуни у кафе-књижари „Буква“ (19.30 часова), где ће о његовом делу говорити писац Александар Прокопиев, Милутин Станчић, испред СПОНЕ и Иван Бећковић, новинар, лепо је подсетити се на неке моменте из живота овог изузетног писца, новинара, публицисте, а пре свега човека, који не случјно важи за једног од највећих интелектуалаца нашег доба у целом региону…
Баздуљ је по образовању дипломирани студент енглеског језика, по занимању је новинар, колумниста, писац. Из родног Травника, преко Сарајева, дошао је у Београд, који је заволео кроз сећања свог оца на војничке дане. Своје детињство памти као идиличну слику социјалистичког одрастања где није било важно које сте вероисповести. Рат у Босни је све драстично променио. Од четири нобеловца које је упознао и дружио, посебна је пољска књижевница Олга Токарчук. Када би имао прилику да напише биографију књижевног великана, двоумио би се између Меше Селимовића и Александра Тишме…
„Када сам био мали, Андрић није био популаран као неки други, који су тада проносили славу Травника. Рецимо, након 20-30 година, загребачки Динамо је у једном тренутку освојио првенство Југославије, а тренер је био Ћиро Блажевић, Травничанин. Ћиро је често долазио у Травник гдје је имао родбину, а могао је и фудбалере да доводи на тренинг на Влашић. Нама дјеци, тих година када смо сви играли фудбал, Ћира је дјеловао као најважнији Травничанин. А када је у Даблину 1981. Југославију представљао Сеад Мемић Вајта са песмом Лејла, опет је било масовно навијање, јер је Вајта родом из Травника. Као деца смо имали већи локалпатриотски понос због њих двојице него због Андрића. Касније, када сам сазрео, када је књижевност почела да ми све више значи и када сам себе почео да доживљавам као некога ко ће се бавити књижевношћу, био сам у амбивалентној ситуацији. Травник и Андрић су били као нека врста маестралног писања, а ипак, знам да никад нећу бити тај који је највише добацио, чак ни из свог малог града“ – напомиње Мухарем.
Мухаремов отац Салих дошао је из Травника на студије медицине у Сарајево, завршио факултет и вратио се у родни град. Био је специјалиста, оториноларинголог. Мајка Нура Хубијар Баздуљ завршила је студије медицине у свом граду, али није имала могућност да обави обавезни приправнички стаж, па је отишла у Травник. Мислила је да ће тамо одрадити праксу, а потом се вратити у родно Сарајево. Али ту су се Салих и Нура упознали, заљубили, венчали, добили сина Мухарема и двогодишњу кћер Шејлу. Салих је преминуо пре неколико година, његова мајка Нурија, микробиолог, живи у Травнику, где живи и сестра адвокат Шејла са супругом и двие кћерке. Мухарем им често долази из Београда, где иначе живи са супругом Дарјом, психотерапеутком, и њиховом трогодишњом ћерком Ханом.
Иако су Мухаремови отац и мајка одрасли у конзервативним срединама, потицали из вишедетних породица, обезбедили су својој деци либерално васпитање, на чему је Мухарем веома захвалан:
„Тек када сам добио дете, схватио сам колику сам слободу заправо имао у родитељској кући. Никада нису доносили одлуке уместо нас деце, а ми смо се питали да ли ћемо ићи у музичку школу или не, да ли ћемо се бавити спортом или не. Било је то хоћеш, хоћеш, не желиш, не мораш. Наравно, имали смо образовање које смо добили од њих, уз њих као за пример. Књиге су биле наше природно окружење и сигурно је да сам код куће стекао склоност ка читању, а потом и писању.
Отац Салих је служио део војске у Београду, неколико година пре Мухаремовог рођења. Још као дете, Мухарем га је слушао како се присећа лепих успомена које су га повезивале са главним градом Југославије. Дакле, његов син је имао праву позитивну предрасуду, како данас каже, према Београду. Од 2003. редовно пише за недељник “Време”..
„Београд ми се јако допао и почео сам да користим сваку прилику да дођем. Имао сам идеју да се преселим тамо раније, али сам се плашио како ћу регулисати свој правни статус. У једном тренутку ми се учинило да сам затворио круг у Сарајеву када је у питању остваривање неких амбиција. Током Сајма књига 2012. испоставило се да постоји слободан стан који бих могао да платим најмање наредна два месеца, па сам га изнајмио. Нисам имао појма шта ћу даље, нити сам знао да ли је то само привремени боравак или останак. Захваљујући сталној сарадњи са “Временом” у Управи за странце у Савској улици, добио сам боравишну дозволу и тада сам почео да схватам да ћу остати овде“ – открива овај изузетан писац, и додаје да никада, заиста никада није имао проблема у Београду који није могао да реши. Само једном је био близу инцидента, правог у кафани, али је све прошло мирно.
Нешто озбиљнија прича својевремено је привукла пажњу јавности у Србији и Босни и Херцеговини. Мухарем је једну ноћ провео у друштву нобеловца, писца Петера Хандкеа и редитеља Емира Кустурића, а певајући “Романијуж” доживио је све врсте линча дела босанск-херцеговачке јавности. Укинута је колумна коју је имао у сарајевском дневном листу “Ослобођење”, где је почео писати и био уредник. Крив је јер је певао заједно са писцем који је крив јер негира геноцид у Сребреници, како пише део босанско-херцеговачке јавности о Хандкеу. А онда су проговориле и Мајке Сребренице…
Мухарем Баздуљ не користи друштвене мреже, а његова мајка је једна од најутицајнијих жена на Фејсбуку.
Мухарем Баздуљ до сада се срео са четири нобеловца – Орханом Памуком, Светланом Алексијевић, Олгом Токарчук и Петером Хандкеом. Посебно је вредно његово пријатељство са познатом пољском књижевницом и психологом Олгом Токарчук.
Људи који су започели новинарску каријеру, а затим постали познати као писци, имају обичај да крију своју новинарску каријеру, бојећи се да ће то снизити ниво њиховог новостеченог књижевног угледа. Мухарем Баздуљ је један од оних који су подједнако срећни што су колумниста, новинар и писац…
„Једном у Паризу, шетајући, нашао сам се у улици Алберта Камија. Писало је – Albert Camus, journalist et ecrivain. За мене је то мерило ствари. Прво сте новинар, па онда писац. То су различита задовољства, различите сврхе, али ја сам подједнако посвећен писању за новине као и писању књига. Само то радим у различито време. И једино што морам да урадим свако вече, пре спавања, јесте да нешто прочитам. То је дуго била моја компулзивна акција, или зависност” – изјавио је својевремено.
У сусрет боравку у Скопљу, где ће бити гост СПОНЕ неколико дана, недавно је представио јавности свој нови роман “Невидљива дружба”…
„На тренутак бесконачна реченица Невидљиве дружбе представља изузетан литерарни израз снаге коју животу пружа један Кавафијев стих. Када нас преплави ужас свести да су најлепши дани нашег живота заувек прошли, неопходно је одважно им рећи – збогом. И завршити целу ствар достојанствено, без наде и других зала“ – стоји у најави за ову занимљиву књигу, о којој ће исто тако бити више речи ускоро у Скопљу.
Извор: Спона
