Iako su Muharemovi otac i majka odrasli u konzervativnim sredinama, poticali iz višedetnih porodica, obezbedili su svojoj deci liberalno vaspitanje, na čemu je Muharem veoma zahvalan
U susret gostovanju Muharema Bazdulja u Skoplju, na poziv SPONE, zakazamnog za 6. juni u kafe-knjižari „Bukva“ (19.30 časova), gde će o njegovom delu govoriti pisac Aleksandar Prokopiev, Milutin Stančić, ispred SPONE i Ivan Bećković, novinar, lepo je podsetiti se na neke momente iz života ovog izuzetnog pisca, novinara, publiciste, a pre svega čoveka, koji ne slučjno važi za jednog od najvećih intelektualaca našeg doba u celom regionu…
Bazdulj je po obrazovanju diplomirani student engleskog jezika, po zanimanju je novinar, kolumnista, pisac. Iz rodnog Travnika, preko Sarajeva, došao je u Beograd, koji je zavoleo kroz sećanja svog oca na vojničke dane. Svoje detinjstvo pamti kao idiličnu sliku socijalističkog odrastanja gde nije bilo važno koje ste veroispovesti. Rat u Bosni je sve drastično promenio. Od četiri nobelovca koje je upoznao i družio, posebna je poljska književnica Olga Tokarčuk. Kada bi imao priliku da napiše biografiju književnog velikana, dvoumio bi se između Meše Selimovića i Aleksandra Tišme…
„Kada sam bio mali, Andrić nije bio popularan kao neki drugi, koji su tada pronosili slavu Travnika. Recimo, nakon 20-30 godina, zagrebački Dinamo je u jednom trenutku osvojio prvenstvo Jugoslavije, a trener je bio Ćiro Blažević, Travničanin. Ćiro je često dolazio u Travnik gdje je imao rodbinu, a mogao je i fudbalere da dovodi na trening na Vlašić. Nama djeci, tih godina kada smo svi igrali fudbal, Ćira je djelovao kao najvažniji Travničanin. A kada je u Dablinu 1981. Jugoslaviju predstavljao Sead Memić Vajta sa pesmom Lejla, opet je bilo masovno navijanje, jer je Vajta rodom iz Travnika. Kao deca smo imali veći lokalpatriotski ponos zbog njih dvojice nego zbog Andrića. Kasnije, kada sam sazreo, kada je književnost počela da mi sve više znači i kada sam sebe počeo da doživljavam kao nekoga ko će se baviti književnošću, bio sam u ambivalentnoj situaciji. Travnik i Andrić su bili kao neka vrsta maestralnog pisanja, a ipak, znam da nikad neću biti taj koji je najviše dobacio, čak ni iz svog malog grada“ – napominje Muharem.
Muharemov otac Salih došao je iz Travnika na studije medicine u Sarajevo, završio fakultet i vratio se u rodni grad. Bio je specijalista, otorinolaringolog. Majka Nura Hubijar Bazdulj završila je studije medicine u svom gradu, ali nije imala mogućnost da obavi obavezni pripravnički staž, pa je otišla u Travnik. Mislila je da će tamo odraditi praksu, a potom se vratiti u rodno Sarajevo. Ali tu su se Salih i Nura upoznali, zaljubili, venčali, dobili sina Muharema i dvogodišnju kćer Šejlu. Salih je preminuo pre nekoliko godina, njegova majka Nurija, mikrobiolog, živi u Travniku, gde živi i sestra advokat Šejla sa suprugom i dvie kćerke. Muharem im često dolazi iz Beograda, gde inače živi sa suprugom Darjom, psihoterapeutkom, i njihovom trogodišnjom ćerkom Hanom.
Iako su Muharemovi otac i majka odrasli u konzervativnim sredinama, poticali iz višedetnih porodica, obezbedili su svojoj deci liberalno vaspitanje, na čemu je Muharem veoma zahvalan:
„Tek kada sam dobio dete, shvatio sam koliku sam slobodu zapravo imao u roditeljskoj kući. Nikada nisu donosili odluke umesto nas dece, a mi smo se pitali da li ćemo ići u muzičku školu ili ne, da li ćemo se baviti sportom ili ne. Bilo je to hoćeš, hoćeš, ne želiš, ne moraš. Naravno, imali smo obrazovanje koje smo dobili od njih, uz njih kao za primer. Knjige su bile naše prirodno okruženje i sigurno je da sam kod kuće stekao sklonost ka čitanju, a potom i pisanju.
Otac Salih je služio deo vojske u Beogradu, nekoliko godina pre Muharemovog rođenja. Još kao dete, Muharem ga je slušao kako se priseća lepih uspomena koje su ga povezivale sa glavnim gradom Jugoslavije. Dakle, njegov sin je imao pravu pozitivnu predrasudu, kako danas kaže, prema Beogradu. Od 2003. redovno piše za nedeljnik “Vreme”..
„Beograd mi se jako dopao i počeo sam da koristim svaku priliku da dođem. Imao sam ideju da se preselim tamo ranije, ali sam se plašio kako ću regulisati svoj pravni status. U jednom trenutku mi se učinilo da sam zatvorio krug u Sarajevu kada je u pitanju ostvarivanje nekih ambicija. Tokom Sajma knjiga 2012. ispostavilo se da postoji slobodan stan koji bih mogao da platim najmanje naredna dva meseca, pa sam ga iznajmio. Nisam imao pojma šta ću dalje, niti sam znao da li je to samo privremeni boravak ili ostanak. Zahvaljujući stalnoj saradnji sa “Vremenom” u Upravi za strance u Savskoj ulici, dobio sam boravišnu dozvolu i tada sam počeo da shvatam da ću ostati ovde“ – otkriva ovaj izuzetan pisac, i dodaje da nikada, zaista nikada nije imao problema u Beogradu koji nije mogao da reši. Samo jednom je bio blizu incidenta, pravog u kafani, ali je sve prošlo mirno.
Nešto ozbiljnija priča svojevremeno je privukla pažnju javnosti u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Muharem je jednu noć proveo u društvu nobelovca, pisca Petera Handkea i reditelja Emira Kusturića, a pevajući “Romanijuž” doživio je sve vrste linča dela bosansk-hercegovačke javnosti. Ukinuta je kolumna koju je imao u sarajevskom dnevnom listu “Oslobođenje”, gde je počeo pisati i bio urednik. Kriv je jer je pevao zajedno sa piscem koji je kriv jer negira genocid u Srebrenici, kako piše deo bosansko-hercegovačke javnosti o Handkeu. A onda su progovorile i Majke Srebrenice…
Muharem Bazdulj ne koristi društvene mreže, a njegova majka je jedna od najuticajnijih žena na Fejsbuku.
Muharem Bazdulj do sada se sreo sa četiri nobelovca – Orhanom Pamukom, Svetlanom Aleksijević, Olgom Tokarčuk i Peterom Handkeom. Posebno je vredno njegovo prijateljstvo sa poznatom poljskom književnicom i psihologom Olgom Tokarčuk.
Ljudi koji su započeli novinarsku karijeru, a zatim postali poznati kao pisci, imaju običaj da kriju svoju novinarsku karijeru, bojeći se da će to sniziti nivo njihovog novostečenog književnog ugleda. Muharem Bazdulj je jedan od onih koji su podjednako srećni što su kolumnista, novinar i pisac…
„Jednom u Parizu, šetajući, našao sam se u ulici Alberta Kamija. Pisalo je – Albert Camus, journalist et ecrivain. Za mene je to merilo stvari. Prvo ste novinar, pa onda pisac. To su različita zadovoljstva, različite svrhe, ali ja sam podjednako posvećen pisanju za novine kao i pisanju knjiga. Samo to radim u različito vreme. I jedino što moram da uradim svako veče, pre spavanja, jeste da nešto pročitam. To je dugo bila moja kompulzivna akcija, ili zavisnost” – izjavio je svojevremeno.
U susret boravku u Skoplju, gde će biti gost SPONE nekoliko dana, nedavno je predstavio javnosti svoj novi roman “Nevidljiva družba”…
„Na trenutak beskonačna rečenica Nevidljive družbe predstavlja izuzetan literarni izraz snage koju životu pruža jedan Kavafijev stih. Kada nas preplavi užas svesti da su najlepši dani našeg života zauvek prošli, neophodno je odvažno im reći – zbogom. I završiti celu stvar dostojanstveno, bez nade i drugih zala“ – stoji u najavi za ovu zanimljivu knjigu, o kojoj će isto tako biti više reči uskoro u Skoplju.
Izvor: Spona
