Понекад човјек и очигледне ствари мора објашњавати. Чинити их још више очигледнијим, иако су већ очигледне. Циљ је да се дозове памети и најнезнавенији који то не разумије и једнако онај ко чини превару и баца прашину у очи грађанима.
Ријеч је о подгоричком јавном сервису, дакле медију који сви ми плаћамо кад уплатимо свакакве порезе, прирезе и ине намете који се убирају за, у основи, јалову војску општинских чиновника.
Ми, дакле, сипамо у подгоричку касу да би имали асфалтиране улице и исправне семафоре, да би се празнили контејнери и одржавао водовод, да би ноћу град био освијетљен, ријечју, да би град нормално функционисао. Једна од потреба града, углавном великог јер је ријеч о скупој играчки, је и да има јавни сервис – локални медиј који треба да информише грађане о комуналним проблемима, гдје ће се асфалтирати улица, које ће насеље остати и колико без воде или струје, која је нова аутобуска линија…
Наш главни град има такав јавни, значи државни и народни медиј који чине телевизија, радио и портал. Али, тај медиј се не бави комуналним сервисима и проблемима. Они се баве најпрљавијом политичком пропагандом, раде у интересу једног политичког клана, и слободно се може рећи криминалног клана, чије је формално име ДПС. Тај медиј за интересе тог клана седмицама уназад отворено емитује говор мржње против већинског православног становништва и против једине канонске православне цркве у држави.
Иако је и њима јасно да ће на сљедећим подгоричким изборима, који ће се догодити крајем наредног прољећа, изгубити власт у Главном граду, то их не омета да, док су на власти, сипају у тај медији огроман новац са јединим циљем – да се оцрни и дискредитује све српско и православно, односно све што није на фону ДПС.
Пошто су домаће снаге попут Дарка Шуковића, Соње Дробац, Срђана Кусовца и сличних ислужене, доводе се извођачи прљавих радова из региона. Једна од таквих медијских појава је и Мирка Девић, читачица партијског прљавог билтена који они у овом медију зову дневник.
Прочита Мирка неку ноћ са идиота неколико идиотских реченица чија је суштина да је, како они кажу, србијанска црква крива за све што не ваља у Црној Гори.
Ако се неко сликао негдје пред црквом или у литијама и у приватном животу чини зла и непочинства, несрећна и брехнута Мирка каже да га је томе научила црква и литијање. Мирка мисли да је црква устројена као организација у чијем медију ради па о свему као бос одлучује један човјек, о свему од живота до смрти. Не, мила моја Мирка, црква је потуно супротан свијет. Она би у своју порту – двориште, то ови твоји имајући на уму себе зову обор, пустила и тебе и ауторе овог штива што си прочитала, да се помолите и да потражите нешто у себи.
Ако човјек озбиљно и мирно сагледа – ко је, са којим циљем основао тај медиј, какву је екипу окупио и мотивисао их новцем, онда је природно очекивати прљавштину и мржњу која извире са тог медија као преко пута памучнога комбината.
Проблем је што их ми плаћамо да нас пљују. То јесте уврнуто и морбидно. Али и томе се ближи крај. Одстраниће се тај тумор ако Дритан не прелети. Али то би био лет као у култном филму.
Петар Ивановић
