Jedno od najčuvenijih i najlepših mesta iz Andrićeve korespondencije nalazi se u njegovom pismu Tugomiru Alaupoviću napisanom 8. jula 1919. godine i poslatom iz Splita, a koje glasi ovako: „Žao mi je kad pomislim da izumire svakim danom naša stara, čudna Bosna i nema nikog da zabilježi i sačuva mrku ljepotu nekadašnjeg života. […] A žao mi je kad pomislim da sa svakom starom ženom umre jedan stih i sa svakim fratrom biva zakopana jedna historija. O današnjoj Bosni da ne govorimo.“
Deo magije ovog citata jeste i mala misterija koja se oko njega stvorila. U svojoj čuvenoj studiji „Rani Andrić“, Miroslav Karaulac navodi isti citat samo u njegovoj verziji Bosna nije „čudna“, nego „čulna“. Mogao bi se čitav esej napisati o tome koliko je indikativna ova Karaulčeva „omaška“. A jeste omaška pošto je sačuvan original Andrićevog pisma gde se vidi da on piše „čudna“. Ipak, zahvaljujući Karaulcu, Andrićeva Bosna nama se danas ukazuje i kao čudna i kao čulna.
Setio sam se navedenog citata pročitavši sledeću vest: „Leposava Stojanović, ili kako su je zvali – baka Mila, preminula je u Prištini, u 91. godini života. Bila je jedna među manje od desetak Srba koji su ostali da žive u najvećem gradu na Kosovu. ‘Kada na Kosovu i Metohiji utihne jedna srpska duša, to je isto kao da je nestao čitav jedan grad’, saopštio je dr Aleksandar Čanović, koji se godinama brinuo o baka Mili. Godinama nakon sukoba 1999, najveći broj Srba, oko 40.000, bio je primoran da napusti Prištinu, ali ne i baka Mila. Leposava Stojanović će biti sahranjena u Nišu“.
Svesno ili, verovatnije, nesvesno, doktor Čanović ovde kao da parafrazira citirano Andrićevo pismo. Za Andrića smrt svake stare žene je kao nestanak jednog stiha, dok je smrt fratra sahrana jedne istorije, a doktor Čanović smrt jedne konkretne stare žene s razlogom poredi sa nestankom celog jednog grada.
Istorija ponekad učini da neki ljudi već u relativno poznim godinama postanu svojevrstan simbol. Kad su Srbi masovno počeli da napuštaju Prištinu, Leposava Stojanović je već imala više od šezdeset godina. Odlučivši da ostane u Prištini, Leposava je bila jedan od poslednjih živih tragova srpskog prisustva u ovom gradu. Četrdesetak hiljada Srba je napustilo Prištinu, Leposava Stojanović je ostala.
Samo ona je znala kako joj je prošlo poslednjih četvrt veka života. Ako je suditi po izjavama i intervjuima koje je davala, u njoj nije bilo previše gorčine. Doživela je onu veliku roditeljsku tragediju da je nadživela oboje svoje dece, ali joj je ostalo petoro unučadi. I muža je mnogo nadživela.
U jednom intervjuu, Leposava Stojanović je rekla: „Oko mene su svi Albanci, ja sam sama Srpkinja u ovoj zgradi, niko me nije dirao. Zajedno smo radili, nisam imala probleme nikad. Ja nisam otišla kada su moji svi otišli, sama sam ostala. Rođena sam u Uroševcu, ja sam sa Kosova. Kada sam odlazila u Beograd sve mi je tuđina, išla sam i kod ćerke u Niš po dva meseca, dok su bili živi, ali kada se vratim u Prištinu preporodim se“.
Kad je govorila o suživotu sa Albancima („Zajedno smo radili, nisam imala probleme nikad“), to priziva Andrićevu „mrku lepotu nekadašnjeg života“. Ne idealizuje Leposava Stojanović prošlost, ne kaže ona „bili smo braća, bili smo jedan narod“, kaže „zajedno smo radili“, kako i jeste bilo, a u tome i jeste bila ta „mrka lepota“.
Znala je Leposava Stojanović dok su joj deca bila živa i šestinu godine da provede u Nišu, ali bi se tek povratkom u Prištinu, vlastitim rečima, „preporodila“. Sada, međutim, u Prištini neće počivati. Logično je to, unuci joj ne žive tamo, deca joj tamo nisu sahranjena, ali i poznato je da srpski grobovi na Kosovu, eufemistično rečeno, natprosečno često bivaju skrnavljeni.
U gradovima u kojima se promenila struktura stanovništva zbog progona i etničkog čišćenja, često su groblja i grobovi jedini tragovi naroda koga tamo više nema. Četvrt veka je Leposava Stojanović čuvala kakvo-takvo srpsko prisustvo u Prištini. Grob će joj ipak biti drugde.
Pre četvrt veka, Leposava Stojanović je u Prištini ostala bez svog naroda. Stevan Raičković je preveo stihove Aleksandra Bloka koji kaže:
Živi makar još i četvrt veka —
Biće tako, bez izlaza, sve.
Tako je nekako i bilo. Moguće je da je Leposava Stojanović 1999. očekivala da će se njene sunarodnici vremenom polako vraćati u Prištinu, ali ispostavilo se da je to bila iluzija. Ono što je nekad bilo svakim danom izumire. Nestaju i sećanja u kojima je barem kao uspomena čuvana mrka lepota nekadašnjeg života.
Muharem Bazdulj
Izvor: Kosovo Onlajn
