Raspra je prevazišla povod. Naučio sam od nje jedno, najvažnije: ni jednu odluku, bilo o čemu da se radi, bilo koja stvar da je u pitanju, bilo ko da je ovlašćen da je donese, ne treba doneti pre no što se omogući da se mirno i slobodno saslušaju sva mišljenja. Ako smo to naučili, onda ova nesuglasica oko Njegoša nije bila uzaludna.
Pročitavši ono što je dosad napisano po našim listovima o Njegoševom mauzoleju, iznenadio sam se sa koliko se aspekata može razmišljati o tom problemu. Da sam pre toga i sam ušao u Odbor koji treba da ostvari Meštrovićev projekat, sigurno bih prihvatio sve njegove odluke poklanjajući poverenje Odboru a ne poznavajući svu složenost problematike kojom on u stvari treba da se pozabavi pre nego što je doneo ma kakvu odluku. Srećan sam što se nisam učlanio u taj odbor, jer bih se sada, saznavši iz mnogobrojnih napisa, koliko je to pitanje komplikovano, koliko ima protivrečnih i međusobno isključivih motiva, prilaza, stavova, mišljenja i razmišljanja, grdno pokajao što sam se upustio u nešto čemu ni izdaleka nisam dorastao.
I sada, pročitavši ono što sam pročitao, ja nisam siguran a ne samo ja koja je strana u pravu, kome verovati, koja j emogućnost najbolja, kako da se one međusobno pomire i zadovolje, kako da se uskladi sva raznolikost stavova a da se čovek ne ogreši ni o Njegoša, ni o Meštrovića, ni o estetske i umetničke razloge, ali ni o naše sopstveno sadašnje vreme, vreme u kojem živimo i koje treba da izrazimo čak i kad pogled bacamo unazad, u tradiciju, u živu tradiciju, jer samo u izmirenju sa našim vremenom tradicija može sebe da preživi.
Ako prihvatam Njegoša, ja ga ne mogu prihvatiti onakvog kako je on sam sebe video ili kako ga je video Meštrović, nego kako ga preda mnom uznosi moje doba, kako ga ja mogu videti, svojim očima i znacima moga vremena. A da li imam prava da prema sebi skraćujem, produžujem ili proširujem ono što je veće, duže ili manje od mene, ali što je svoje, neponovljivo, što se ne sme dirnuti a da se ne povredi, ne izmeni, ne nagrdi? Otkud mogu biti siguran da sam video pravog Njegoša, onog koji je još uvek živ za mene, ali da li i za tebe, za ostale, za sve nas toliko međusobno različite da je svako svođenje uzaludan posao?
Raspra je prevazišla povod. Naučio sam od nje jedno, najvažnije: ni jednu odluku, bilo o čemu da se radi, bilo koja stvar da je u pitanju, bilo ko da je ovlašćen da je donese, ne treba doneti pre no što se omogući da se mirno i slobodno saslušaju sva mišljenja. Ako smo to naučili, onda ova nesuglasica oko Njegoša nije bila uzaludna.
Lazar Vujaklija
Izvor: Književne novine, 30. VIII 1969.
