Пракса коришћења деце као бесплатне радне снаге нажалост има дугу традицију широм Европе. Деца су одвођена из сиромашних породица, домова са једним родитељем или право из сиротишта и, под окриљем закона, смештана у нове домове, обично на селу.
Ипак, уместо нове породице и топлог дома, тамо их је чекала тортура – даноноћни рад, глад, физичко и психичко злостављање, а нису били ретки ни случаји силовања. Ова деца, ако би и доживела пунолетство, остајала су необразована, дубоко трауматизована и често потпуно неспособна за самосталнни живот.
Али, иако је ова пракса била чест случај широм Европе, одвајање деце од родитеља и присилни рад нигде се нису задржали толико дуго као у Швајцарској!
Хорор иза фасаде “рајске државе”
Ова језива традиција заправо се појавила као замена за кметство током 19. века. Једном када су сељаци постали слободни, огромна имања пре свега у Алпима остала су без радне снаге. Уместо да унајме раднике којима би морали да плаћају, богати земљопоседници широм Немачке, Аустрије и Швајцарске “помоћ” су потражили међу најслабијим слојем становништва.
Сирочад, деца из сиромашних породица, из ванбрачних веза… сва она су постала жртве “система збрињавања” иза којег је стајала држава. Децу су најчешће преузимали власници сеоских имања, мада је било случајева да су она завршавала и у фабрикама и рудницима.
Најстрашније последице ова пракса је оставила управо у Швајцарској где су последњи случајеви овог “ропства” забележени ‘80-их година 20 века! Ова деца тамо су позната под термином „verdingkinder – радила су без плате, слабо су храњена и била су редовно пребијана, па велики број њих не би ни дочекао пунолетство.
Извињење које стиже (пре)касно?!
Тачне бројке деце која су током скоро два века прошла кроз овај пакао усред савремене Европе никада се неће сазнати. Историчар из Берна Марк Леуенбергер тврди да је, уочи Првог светског рата, чак 10 одсто све деце у том швајцарском кантону било у овом систему. Поједини швајцарски извори тврде да је почетком 20. века око 50 хиљада (четири одсто целокупне дечије популације у тој држави) било присиљено на ропство.
О овом језивом делу своје историје Швајцарска је заправо ћутала све до 2005. када је министарство правосуђа те земље отворило извештаје о збрињавању деце током 19. и 20. века. Иако парцијални, резултати до којих је дошао тим истраживача били су довољно ужасни.
Швајцарска влада се 2013. први пут јавно извинила жртвама ове нехумане социјалне политике која је уништила животе многе деце у тој земљи, а покренут је и фонд из ког ће се још увек живим жртвама дечјег ропства исплатити одштета.
Извор: Историјски забавник
