Независни руски аналитичари су направили процену о три могуће стратегије руске армије у току Донбаске офанзиве. Први могући план дејстава је покушај да се у потпуности окружи украјинска армија у Донбасу. Ово је најоптимистичнији план и најтежи за реализацију, јер претпоставља фронт дужине око 120 km и излагање бокова руске армије украјинским противнападима како унутар обруча, тако и споља.
Западни и руски војни аналитичари се слажу у томе да је Донбаска офанзива руске армије званично започета (што је објавио и Сергеј Лавров), али да Русија још није искористила максимум своје живе силе, то јест тренутно доступних војника, у овој операцији. Нису тачне тврдње да се воде искључиво артиљеријски дуели, већ руска армија настоји да напредује на више праваца: први, северно од Северодоњецка (то је град на југу Луганске области, јединог дела те области који је још увек под контролом украјинске армије после два месеца рата); други, јужно од града Изјума у Харковској области који се налази на путу за Славјанск и Краматорск у Доњецкој области; трећи, тешке и готово статичне борбе воде се на фортификованој линији фронта непосредно на западном ободу града Доњецка; четврти, засад неуспешна тактичка руска офанзива у источној Запорошкој области, која представља јужни пипак руског напредовања. Дакле, не само да је руска армија почела да учестало гранатира украјинске положаје, она је и покренула офанзиву на терену, а део снага по оценама једног дела аналитичара чува у резерви за онај правац напредовања који се покаже најперспективнијим или за правац коме буде неопходно појачање. Алтернативни поглед на ситуацију од стране других војних аналитичара је да руска армија спрема три велике ударне групе које ће тек кренути да дејствују у пуној сили.
Русија је у току рата са Украјином по оценама америчког Пентагона одредила 125 батаљонских тактичких група, док се тренутно на истоку Украјине налази 85 батаљонских тактичких група, свака од ових група броји 600 до 800 бораца, укључујући и официрски кадар, али су по проценама оне највероватније биле додатно оснажене већим бројем људства и технике. Након неуспешне и обустављене офанзиве на северу Украјине, нису све батаљонске тактичке групе спремне да буду враћене у борбу. Руско руководство зазире од званичне објаве рата Украјини и од мобилизације резервног кадра јер би то била веома непопуларна мера у политичком смислу.
Русија се зато ослања на војнике по уговору и оне резервисте који за плату добровољно пристају да се укључе у борбу. Осим тога, Русија располаже армијама Доњецке и Луганске народне републике које на својој територији већ од пре рата спроводе принудну мобилизацију. Русија такође користи домаће приватне војне компаније које се састоје из професионалних најамника, а украјинске снаге су после окршаја дошле до материјала који упућују да су на фронту примећени и плаћеници из Либије и Сирије, највероватније као део борбених јединица поменутих руских приватних војних компанија. Западни аналитичари процењују да Русија има довољно живе силе за спровођење офанзиве у Донбасу, али да ће барем делимична принудна мобилизација бити неопходна, ако руско руководство не одлучи да на томе заврши војна дејства и седне за преговарачки сто. У складу са током офанзиве у Донбасу, уколико она буде успешна за руску страну, могућа су два сценарија: први, преговори о изласку из рата у мају са позиције силе у Донбасу н други, ширење рата на цео југ Украјине (Николајев, Одеса), што значи да рат никада неће бити завршен (док буде постојао НАТО или Путин у Кремљу – „something’s gotta give“). Тренутно расположење у руском друштву не би подржало мобилизацију, али се расположење може променити уколико рат у Украјини буде представљен не као офанзивни, већ као дефанзивни. За то је потребно да украјинска војска изведе неки озбиљан напад на руској територији (или да то барем тако изгледа). Једноставније речено, Русији је потребан њен 11. септембар ако жели да уђе у тотални рат са Украјином у који ће присилно слати руске младиће да се боре и гину. У супротном (мобилизација без адекватног оправдања) ће политичка ситуација у Русији, која ће ионако бити озбиљно уздрмана на лето и јесен услед економских последица, бити доведена до граница пуцања до краја текуће године.
Независни руски аналитичари су направили процену о три могуће стратегије руске армије у току Донбаске офанзиве. Први могући план дејстава је покушај да се у потпуности окружи украјинска армија у Донбасу. Ово је најоптимистичнији план и најтежи за реализацију, јер претпоставља фронт дужине око 120 km и излагање бокова руске армије украјинским противнападима како унутар обруча, тако и споља.
Руски аналитичари сматрају да 90 батаљонских тактичких група, колико се процењује да ће бити искоришћено у овој офанзиви, не даје довољно живе силе да буде успешно спроведен овај сценарио. Не треба заборавити да Мариупољ још увек није пао, без обзира на проглашење победе, јер је министар одбране Русије Сергеј Шојгу на државној телевизији поднео рапорт Владимиру Путину да од хиљаду до две хиљаде украјинских бораца остаје на територији „Азовстаља“, на шта је Путин одговорио да се не изводи јуриш на индустријску зону, већ да она остане у блокади. То значи да ће део руске војске која је учестовала у опсади Мариупоља бити и даље на положајима око „Азовстаља“. Други план је исцрпљивање украјинске армије у Донбасу, напад из више праваца на разне тачке фронта. Крајњи циљ није окружење, већ смањивање борбених капацитета украјинске армије на Донбаском фронту. Ово је најперспективнији план, најлакше га је достићи у војном смислу, јер Русија на овом фронту има надмоћ у техници и броју војника, али је ово и најдугорочнији план, трајао би барем неколико месеци, нема обећања брзог пробоја. Трећи план је прављење више џепова, мањих по обиму (око Северодоњецка и Славјанска). На први мах он може деловати најпримамљивије, лакше се може постићи брзи успех, линија фронта је знатно краћа од пуног окружења. Међутим, овде би се борбе водиле у урбаној средини годинама утврђиваних градова средње величине, док би опште окружење украјинске армије било провођено у руралној средини, са малим бројем насељених места. Очигледно да је у војном смислу најцелисходнији други план, исцрпљивање украјинске армије у Донбасу, али он је најмање погодан у политичком смислу, не доноси брз успех, нема шта да се покаже до 9. маја, не даје могућност за преговоре са позиције силе, продужава рат који наноси велику штету не само Украјини, већ и Русији.
Александар Ђокић
