Пише: мр Невена Милосављевић
Рјечник на преко 390 страница, пажљиво бираних ријечи, међу којима има и жаргонизама, као и вулгаризама, представља труд аутора у жељи да остави будућим генерацијама нематеријално културно насљеђе тако што ће га записати и сачувати од заборава
„Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и поштујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ, може се међусобно разумијевати и умно сједињавати, не прелива се у други, не пропада.“
Вук Стефановић Караџић
Језик је живи организам и све промјене које прате људски род не умичу с промјенама ни у језику, што се најбоље може примијетити у рјечницима које пређују истакнути лингвисти или културни радници, попут Бранка Крковића који је више од петнест година уложио у састављање „Рјечника архаичних ријечи“ који пецифичан не само по идеји, већ и по избору самих ријечи и и жељи аутора да их акцентује, помажући тако читаоцима да их лакше савладају. Али и да им одреди етимолошко значење, откривајући на тај начин утицај европских језика на српски језик који је толико снажан да су све те ријечи нашле своје мјесто у свакодневној примјени, толико да сам српски народ није свјестан да су то туђице.
Колико је сакупљање грађе за један рјечник велики посао и, прије свега, родољубив чин управо и свједочи Бранков „Рјечник архаичних ријечи“, а по многим карактеристикама он се може упоредити и са „Српским рјечником“ Вука Стефановића Караџића у оба издања.
Прво, по народном језику, потом по труду у образложењу појмова, по акцентовању, а будући да подробније показује етимолошко поријекло, рјечник Бранка Крковића и надилази Вуков. Оно што је најважније код овог рјечника јесте његов значај у очувању старих, архаичних израза са примјесом туђица које су биле карактеристичне за одређене историјске периоде, поготово у вријеме Османског царства и великих ратова који су уз многе историјске промјене довели и до промјена на културолошком плану, превасходно у језику. Језик је пратио све потребе раста и развоја друштва, па како су биле шире понуде у помодним захтјевима тако је расла и потреба за именовањем свих нових достигнућа и ствари. Ако су у питању модна и козметичка индустрија, забава, прилив нових ријечи долазио је из Француске (пудер, шифоњер, брош, елита…), тако и из Италије (капут, кабаница, сако, таверна, фаца, тераса, балкон, клапа…), а када је у питању технолошки развој уплив нових ријечи из њемачког језика предњачи (шраф, шарка, фарба, фелер…); из Грчке пак то су претежно православни термини, али и прехрамбени производи, морепловство (монах, метох, литија, демон, сомун, катарка, догма…). Мађарски језик је посебно звучан и доноси многе новине у вишеслојном именовању (кицош, каплар, мамлаз…), а енглески је данас водећи свјетски језик који продире у све језике и посебно је везан за друштвене мреже и жаргонизме (екипа, гаф, афекат, бенефит…) Највише утицаја на српски језик је свакако имао турски језик, па су се толико укоријениле ријечи да смо заборавили да имамо адекватну замјену за њих (инат, инаџија, бахат, кавга, кусур, фењер, харати, џаба, шпајз…)
Проф. др Рајна Драгићевић: Нема бојазни да ће српски језик пасти у заборав
Међутим, српски језик је богат и у овом рјечнику много је чистих српских архаичних ријечи, попут – луче, жезла, врла, бремена, воденице, знамења, хумке…
Богата синонимија етимолошки српских архаичних ријечи највише се односи на два глагола: тући и пити, те се у овом рјечнику у многим варијантама сријећу управо синоними за те двије радње: претући некога и напити се.
Наш народ управо кроз синонимију указује да ли је радња била блажа или „опаснија“, па ако кажемо да је неко неког „истамбурао“ из тога закључујемо да га није истукао много, а и то што га је тукао да је било по заслузи, а ако кажемо да је неко неког „испребијао“ или „пребио“ указујемо на насилност у поступку и на тежи исход неког сукоба. Ако за некога кажемо да се „запио“, ми стичемо утисак да је био у неком пријатном друштву и да се веселио, док глагол „наљоскати“ има пежоративно значење и упућује грдњу некоме што је попио превише алкохола. И ту налазимо још једну битну карактеристику овог рјечника који је прикупио народне изразе и објединио их, а тако показујући колико је српски језик богат и колико су неки изрази тешко преводиви, нарочито ако бисмо ушли у проблематику корјена ријечи и тражили детаљну синонимију. Аутор Бранко Крковић посебну пажњу посвећује родослову и називима предака 16 кољена уназад: отац, ђед, прађед, шукунђед, наврђед, курђел, акурђел, курђуп… Родослов је за српску традицију веома битан, традиционалних вриједности је вишеструко изражен, а један од најпознатијих је родослов династије Немањића (лоза Немањића), па по том моделу се и дан-данас граде родослови. Будући да је аутор из Црне Горе, култ патријархата и његовања традиционалних вриједности је вишеструко изражен, а то је немјерљиво вриједно за очување култа предака и темеља на којем почива породица.
У свом садржају овај „Рјечник архаичних ријечи“ сажима и народни и књижевни језик, народни језик је средство комуникације у широким народним слојевима, а књижевни је језик који употребљава у књижевности, култури и науци једног народа, то је нормирани језик и његове норме се строго поштују. Архаичност ријечи које проналазимо у овом рјечнику су јединствене. Док читамо рјечник као да се измијештамо у вријеме почетка 20. вијека, свака ријеч је већ слика и мисао за себе и ријечи у њему имају естетску функцију, те свако ко се буде бавио периодом 20. вијека, било у стваралачком раду или историографском, требало би да користи овај рјечник, јер ће му умногоме помоћи да осјети дух тих времена. Рјечник на преко 390 страница, пажљиво бираних ријечи, међу којима има и жаргонизама, као и вулгаризама, представља труд аутора у жељи да остави будућим генерацијама нематеријално културно насљеђе тако што ће га записати и сачувати од заборава. Многе од ових ријечи више нису у употреби, неке можемо чути и сада по руралним подручјима, неким дјеловима Србије, Црне Горе и региона, а неке и дан-данас користимо незнајући њихово право значење, поријекло и њихову сврху, а да бисмо сазнали и спознали моћ и сврху ријечи управо нам може овај рјечник помоћи. Одавно језик није само средство комуникације, његов значај је вишеструк, а дух једног народа, његова прошлост и будућност огледају се у његовом језику. Написати један овакав рјечник је највиши чин родољубља и патриотизма, поклонити својим сународницима ризницу старинских ријечи које су заборавили усљед промјена на глобалном плану у свим сферама живота, храбар је подухват, изискује много труда, али су плодови рада траг у вјечности. Ми имамо срећу да су културни радници попут Бранка Крковића вриједнији од нас у очувању нематеријалне културне баштине, а језик је најшири и најзначајнији дио ње, најугроженији и највише изложен утицајима, па рад на језику колико је Сизифов посао, толико је и „испирање злата“, а трудбеницима поред тешкоћа доноси и плодове који су од непроцјењиве духовне вриједности.
Српски језик је претрпио многе утицаје, асимиловао је много тућица и од њих начинио прегришт нових ријечи, тај чин је попут оног кад посвојиш дијете и од њега начиниш доброг човјека пруживши му много љубави, а он тако искован васпитава нове генерације које су заправо ваши изданци. Зато ћемо на крају рећи да су све ријечи у „Рјечнику арахичних ријечи“ аутора Бранка Крковића српске, а да би његовали нашу историју, традицију и културу морамо кренути од језика, свако од нас по један камен и начинићемо палату, јер како је рекао Душан Радовић: „Волите српски језик свакога дана помало. Српски језик нема никога другог осим нас“. И, одиста, српски језик нема никога до нас, Срба.
Извор: Дан
