Piše: Aiša Braun (Gardijan)
Zamislite jutro posle pada interneta. Koliko god da ste sad ubeđeni da bi vas to obradovalo, verovatno bi vas zateklo nespremne. Mogli biste da kupite namirnice na čekove, ako ih još imate. Da se javite na posao fiksnim telefonom, ako ga niste odjavili. Mogli biste da odete negde kolima, ako još uvek umete da se snađete bez navigacije.
Kvar u data centru u američkoj državi Virdžiniji krajem oktobra podsetio nas je da ako je nešto malo verovatno ne znači da je nemoguće. Internet je postao nezamenljivi oslonac savremenog života, ali među njegovim sastavnim delovima ima zastarelih programa i zarđale fizičke infrastrukture, pa se postavlja realno pitanje šta bi sve moglo da izazove slom.
Odgovor je prost: nesrećan splet okolnosti ili par ciljanih napada ili i jedno i drugo. Ekstremno nevreme bi moglo da uništi nekoliko ključnih data centara. Jedna jedina linija koda koju je napisala veštačka inteligencija, u dubinama pogona nekog od gigantskih provajdera – kao što su Amazon, Gugl i Majkrosoft – mogla bi neočekivano da se aktivira i izazove kaskadni krah softvera. Nekoj naoružanoj grupi ili nečijoj obaveštajnoj službi moglo bi da padne na pamet da preseče podvodne kablove.
To bi bilo loše. Ali pravi događaj sudnjeg dana, koji i danas zabrinjava malobrojne stručnjake za internet, nešto je drugačiji: neočekivana greška pokreće lavinu u izanđalim, decenijama starim protokolima koji leže u osnovi čitavog interneta. Pomislite na mrežnu infrastrukturu koja usmerava tok konekcije, ili adresare koji omogućavaju jednoj mašini da locira drugu. To bi bila kataklizma i u najmanju ruku bi vam bila potrebna čekovna knjižica da je preživite.
Sudnji dan bi mogao da se desi kad letnji tornado protutnji kroz Kaunsil Blafs u Ajovi i razvali klaster data centara iz Guglovog servisa. To geografsko područje, nazvano „us-central1“, predstavlja deo Guglove globalne infrastrukture od kritičnog značaja za njegovu Klaud platformu, kao i za Jutjub i Džimejl – tu se desio prekid 2019. kada su ovi servisi popadali širom SAD i Evrope.
Nečija večera bi zagorela jer se kulinarski video na Jutjubu ukočio. Radnici širom sveta bi uzalud pokušavali da otvore svoje mejlove, a onda bi se pomirili sa sudbinom i prešli na razgovore uživo. Visoki američki zvaničnici možda bi primetili da su neke vladine službe sporije, pa bi nastavili da se dopisuju preko Signala.
Sve to je nezgodno, ali nije ni blizu kraja interneta. „Tehnički, ako imamo dva umrežena uređaja i među njima ruter, internet radi“, kaže stručnjak za sajber bezbednost i aktivista za digitalna prava Mihal „rišek“ Vožnjak, koji radi u DNS-u, sistemu koji je bio zahvaćen oktobarskim prekidom.
S druge strane, „činjenica je da se na internetu javljaju prevelike koncentracije“, kaže Stiven Mardok, profesor računarskih nauka na Univerzitetskom koledžu u Londonu. „Tako vam je to u ekonomiji. Prosto je jeftinije strpati sve stvari na isto mesto.“
Ali šta ako onda toplotni talas na istoku Amerike sprži US East-1 – sastavni deo kompleksa u Virdžiniji gde je, između ostalih, smešten i tzv. „Datacenter Alley“, ključno čvorište Amazonovih onlajn usluga (Amazon Web Services, AWS) koji je bio u fokusu oktobarskog prekida. U međuvremenu, desi se sajber napad na neki veliki evropski klaster, recimo u Frankfurtu ili Londonu. Mreže počnu da preusmeravaju saobraćaj na sekundarna čvorišta, manje korišćene data centre, koji će poput pomoćnih puteva u vreme saobraćajnih gužvi u Los Anđelesu ubrzo i sami postati zagušeni.
Ili, da ostavimo filmski scenario katastrofe i pređemo na rizike automatizacije: povećani saobraćaj bi mogao da aktivira grešku u internoj infrastrukturi AWS-a koju je veštačka inteligencija napravila nekoliko meseci ranije, a koja nije primećena jer je letos na stotine zaposlenih u AWS-u otpušteno u okviru širih planova kompanije za automatizaciju. Preplavljen nepoznatim zahtevima, AWS počinje da se urušava.
Pada Signal. Padaju Slek, Netfliks i banka Lojd’s. Rumba usisivači se gase. Pametni dušeci polude, a pametne brave otkazuju poslušnost.
Kada bi Amazon i Gugl pali sa mreže, internet više ne bi ličio na sebe. AWS, Majkrosoft i Gugl zajedno čine više od 60% svetskog tržišta usluga u oblaku. Praktično je nemoguće proceniti koliko servisa zavisi od njih.
„Ali bi internet na svom najrudimentarnijem nivou i dalje funkcionisao“, kaže Dag Madori, stručnjak za internet infrastrukturu koji proučava poremećaje. „Samo ne biste mogli da radite sve ono što ste navikli na radite na internetu, jer sve to opslužuju ovi meta centri.“
Možda mislite da su najveća pretnja napadi na podvodne kablove. Ta mogućnost uzrujava vašingtonske tink tenkove, ali inače nema mnogo smisla. Podvodni kablovi se redovno kidaju, kaže Madori. Ujedinjenje nacije procenjuju da se godišnje na njima desi oko 150 do 200 kvarova. „Da biste stvarno uticali na komunikaciju, morali biste da prekinete gomilu kablova. U industriji podmorskih kablova bi vam rekli da to stalno rade.“
Recimo da neka anonimna hakerska grupa pokrene napad na provajdera DNS usluga, telefonski imenik interneta. Verisign, na primer, opslužuje svaki onlajn sajt koji se završava određenim „.com“ ili „.net“. Ultranet opslužuje one sa „.biz“ i „.us“.
Madori kaže da je izuzetno malo verovatno da bi neki od njih ikada mogao biti ugašen. „Kad bi se nešto desilo Verisignu, nestao bi .com domen. Finansijski podsticaj je suviše veliki da bi dopustili da se to ikada dogodi.“
Ali da bi se zaista uništio širi ekosistem bila bi potrebna greška ogromnih razmera, koja utiče na infrastrukturu fundamentalniju od Amazona i Gugla. To bi bio događaj bez presedana – najbliža analogija je napad iz 2016. godine na Dyn, manjeg provajdera DNS usluga, što je oborilo Gardijan, X i druge.
Sa padom .com domena, u mraku bi se zatekle banke, bolnice, finansijske usluge i većina komunikacionih platformi. Nešto vladine internet infrastrukture bi i dalje bilo onlajn, recimo američki sistem za bezbednu razmenu poruka Siprnet.
Ali, bar za štrebersku zajednicu stručnjaka, internet bi i dalje postojao. Na kraju krajeva, ima blogova sa vlastitim hostingom, decentralizovanih društvenih platformi poput Mastodona i malo korišćenih nacionalnih domena kao što su „.io“ za Britansku teritoriju Indijskog okeana ili „.is“ za Island.
Mardok i Madori mogu da zamisle scenarije koji bi uništili ono što preostane. Mardok pomišlja na grešku u BIND-u, softverskom jeziku koji podržava DNS. Madori podseća na svedočenje grupe hakera iz Masačusetsa koji su 1998. obavestili Kongres SAD o ranjivosti koja bi mogla da „obori internet za pola sata“.
Ta ranjivost se odnosila na sistem za jedan nivo viši od DNS-a: protokol koji upravlja razmenom ruta između velikih mreža (Border Gateway Protocol) i koji usmerava sav saobraćaj na internetu. To je izuzetno malo verovatno, kaže Madori. Takav događaj bi pokrenuo opštu uzbunu, ali taj protokol je „super otporan, inače bi se odavno srušio“.
Ako bi se ikad desilo da se internet potpuno isključi, ne znamo da li bi mogao ponovo da se pokrene, kaže Mardok. „Otkako radi, niko nije isključio internet. Nema pouzdanog recepta za ponovno uključenje.“
U Velikoj Britaniji postoji plan za nepredviđene situacije, ili je bar postojao. Ako se internet ugasi, ljudi koji znaju kako funkcioniše treba da se sastanu u jednom pabu izvan Londona da se dogovore šta da se radi, kaže Mardok. „Ne znam da li to još uvek važi. Bilo je to pre mnogo godina i nikad nisam saznao koji je to pab.“
Izvor: Peščanik/ Gardijan
