Пише: Аиша Браун (Гардијан)
Замислите јутро после пада интернета. Колико год да сте сад убеђени да би вас то обрадовало, вероватно би вас затекло неспремне. Могли бисте да купите намирнице на чекове, ако их још имате. Да се јавите на посао фиксним телефоном, ако га нисте одјавили. Могли бисте да одете негде колима, ако још увек умете да се снађете без навигације.
Квар у дата центру у америчкој држави Вирџинији крајем октобра подсетио нас је да ако је нешто мало вероватно не значи да је немогуће. Интернет је постао незаменљиви ослонац савременог живота, али међу његовим саставним деловима има застарелих програма и зарђале физичке инфраструктуре, па се поставља реално питање шта би све могло да изазове слом.
Одговор је прост: несрећан сплет околности или пар циљаних напада или и једно и друго. Екстремно невреме би могло да уништи неколико кључних дата центара. Једна једина линија кода коју је написала вештачка интелигенција, у дубинама погона неког од гигантских провајдера – као што су Амазон, Гугл и Мајкрософт – могла би неочекивано да се активира и изазове каскадни крах софтвера. Некој наоружаној групи или нечијој обавештајној служби могло би да падне на памет да пресече подводне каблове.
То би било лоше. Али прави догађај судњег дана, који и данас забрињава малобројне стручњаке за интернет, нешто је другачији: неочекивана грешка покреће лавину у изанђалим, деценијама старим протоколима који леже у основи читавог интернета. Помислите на мрежну инфраструктуру која усмерава ток конекције, или адресаре који омогућавају једној машини да лоцира другу. То би била катаклизма и у најмању руку би вам била потребна чековна књижица да је преживите.
Судњи дан би могао да се деси кад летњи торнадо протутњи кроз Каунсил Блафс у Ајови и развали кластер дата центара из Гугловог сервиса. То географско подручје, названо „us-central1“, представља део Гуглове глобалне инфраструктуре од критичног значаја за његову Клауд платформу, као и за Јутјуб и Џимејл – ту се десио прекид 2019. када су ови сервиси попадали широм САД и Европе.
Нечија вечера би загорела јер се кулинарски видео на Јутјубу укочио. Радници широм света би узалуд покушавали да отворе своје мејлове, а онда би се помирили са судбином и прешли на разговоре уживо. Високи амерички званичници можда би приметили да су неке владине службе спорије, па би наставили да се дописују преко Сигнала.
Све то је незгодно, али није ни близу краја интернета. „Технички, ако имамо два умрежена уређаја и међу њима рутер, интернет ради“, каже стручњак за сајбер безбедност и активиста за дигитална права Михал „ришек“ Вожњак, који ради у ДНС-у, систему који је био захваћен октобарским прекидом.
С друге стране, „чињеница је да се на интернету јављају превелике концентрације“, каже Стивен Мардок, професор рачунарских наука на Универзитетском колеџу у Лондону. „Тако вам је то у економији. Просто је јефтиније стрпати све ствари на исто место.“
Али шта ако онда топлотни талас на истоку Америке спржи US East-1 – саставни део комплекса у Вирџинији где је, између осталих, смештен и тзв. „Datacenter Alley“, кључно чвориште Амазонових онлајн услуга (Amazon Web Services, AWS) који је био у фокусу октобарског прекида. У међувремену, деси се сајбер напад на неки велики европски кластер, рецимо у Франкфурту или Лондону. Мреже почну да преусмеравају саобраћај на секундарна чворишта, мање коришћене дата центре, који ће попут помоћних путева у време саобраћајних гужви у Лос Анђелесу убрзо и сами постати загушени.
Или, да оставимо филмски сценарио катастрофе и пређемо на ризике аутоматизације: повећани саобраћај би могао да активира грешку у интерној инфраструктури AWS-а коју је вештачка интелигенција направила неколико месеци раније, а која није примећена јер је летос на стотине запослених у AWS-у отпуштено у оквиру ширих планова компаније за аутоматизацију. Преплављен непознатим захтевима, AWS почиње да се урушава.
Пада Сигнал. Падају Слек, Нетфликс и банка Лојд’с. Румба усисивачи се гасе. Паметни душеци полуде, а паметне браве отказују послушност.
Када би Амазон и Гугл пали са мреже, интернет више не би личио на себе. AWS, Мајкрософт и Гугл заједно чине више од 60% светског тржишта услуга у облаку. Практично је немогуће проценити колико сервиса зависи од њих.
„Али би интернет на свом најрудиментарнијем нивоу и даље функционисао“, каже Даг Мадори, стручњак за интернет инфраструктуру који проучава поремећаје. „Само не бисте могли да радите све оно што сте навикли на радите на интернету, јер све то опслужују ови мета центри.“
Можда мислите да су највећа претња напади на подводне каблове. Та могућност узрујава вашингтонске тинк тенкове, али иначе нема много смисла. Подводни каблови се редовно кидају, каже Мадори. Уједињење нације процењују да се годишње на њима деси око 150 до 200 кварова. „Да бисте стварно утицали на комуникацију, морали бисте да прекинете гомилу каблова. У индустрији подморских каблова би вам рекли да то стално раде.“
Рецимо да нека анонимна хакерска група покрене напад на провајдера ДНС услуга, телефонски именик интернета. Верисигн, на пример, опслужује сваки онлајн сајт који се завршава одређеним „.цом“ или „.нет“. Ултранет опслужује оне са „.биз“ и „.ус“.
Мадори каже да је изузетно мало вероватно да би неки од њих икада могао бити угашен. „Кад би се нешто десило Верисигну, нестао би .цом домен. Финансијски подстицај је сувише велики да би допустили да се то икада догоди.“
Али да би се заиста уништио шири екосистем била би потребна грешка огромних размера, која утиче на инфраструктуру фундаменталнију од Амазона и Гугла. То би био догађај без преседана – најближа аналогија је напад из 2016. године на Дyн, мањег провајдера ДНС услуга, што је оборило Гардијан, X и друге.
Са падом .цом домена, у мраку би се затекле банке, болнице, финансијске услуге и већина комуникационих платформи. Нешто владине интернет инфраструктуре би и даље било онлајн, рецимо амерички систем за безбедну размену порука Сипрнет.
Али, бар за штреберску заједницу стручњака, интернет би и даље постојао. На крају крајева, има блогова са властитим хостингом, децентрализованих друштвених платформи попут Мастодона и мало коришћених националних домена као што су „.ио“ за Британску територију Индијског океана или „.ис“ за Исланд.
Мардок и Мадори могу да замисле сценарије који би уништили оно што преостане. Мардок помишља на грешку у БИНД-у, софтверском језику који подржава ДНС. Мадори подсећа на сведочење групе хакера из Масачусетса који су 1998. обавестили Конгрес САД о рањивости која би могла да „обори интернет за пола сата“.
Та рањивост се односила на систем за један ниво виши од ДНС-а: протокол који управља разменом рута између великих мрежа (Border Gateway Protocol) и који усмерава сав саобраћај на интернету. То је изузетно мало вероватно, каже Мадори. Такав догађај би покренуо општу узбуну, али тај протокол је „супер отпоран, иначе би се одавно срушио“.
Ако би се икад десило да се интернет потпуно искључи, не знамо да ли би могао поново да се покрене, каже Мардок. „Откако ради, нико није искључио интернет. Нема поузданог рецепта за поновно укључење.“
У Великој Британији постоји план за непредвиђене ситуације, или је бар постојао. Ако се интернет угаси, људи који знају како функционише треба да се састану у једном пабу изван Лондона да се договоре шта да се ради, каже Мардок. „Не знам да ли то још увек важи. Било је то пре много година и никад нисам сазнао који је то паб.“
Извор: Пешчаник/ Гардијан
