Ovaj problem nije individualan, već društveni, živimo u meritokratiji koja nas tera da radimo sve više i stekao se utisak da je roditeljski neuspeh sistemski
Na predstojećem 29. Sarajevo festivalu program „Posvećeno” ugostiće sve dugometražne igrane filmove austrijske rediteljke, scenaristkinje i producentkinje Džesike Hosner, čiji je najnoviji film „Nula kalorija” (u originalu „Club Zero”) svetsku premijeru imao na 76. Kanskom festivalu.
Autorka nagrađivanih kratkih filmova „Flora” i „Intervju” i sada već kultnih dugometražnih „Slatka Rita” (nagrada Evropske akademije za film za otkriće godine 2001), „Hotel”, „Lurd”, „Luda ljubav” i „Mali Džo” i u „Nula kalorija” bavi se usamljenošću, otuđenošću, nesigurnošću mladih ljudi u ovom novom veku, što otvara put manipulacijama nad njima. Hosnerova u ovom ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” kaže da usamljenost smatra „nekom vrstom bolesti čovečanstva posrnulog morala, surovog i emotivno sve hladnijeg, što zbog neverovatnih tehnoloških napredaka, što zbog trke za novcem koji obezbeđuje egzistenciju”, šireći ovu temu na neočekivan način. U novoj filmskoj priči Džesika Hosner pripoveda o nastavnici Novak koja deci u elitnom internatu predaje o značaju svesne ishrane propagirajući da je manje jesti zdravo i poželjno. Nepažnja drugih nastavnika i već uobičajeno rastrojstvo roditelja dovešće ih sve zajedno da zakasnele spoznaje – njihova izmanipulisana deca su već preduboko zagazila u novu ideologiju. Posledice su nesagledive, a roditeljske greške ključne…
Mediji i društvene mreže puni su reklama dijeta, čak i posta, a modna industrija je odavno nametnula izgladnjivanje kao put do savršene figure, ali u vašem filmu odricanje od hrane podignuto je na mnogo ozbiljniji i značajniji nivo?
Mislim da moj film postavlja pitanje zašto mladi ljudi slede tako ekstremističku ideju svoje nastavnice gospođice Novak, a to je da potpuno prestanu da jedu. Pa čak idu i dalje od posta. Dakle, post ima svoju istoriju i post se koristi i u kontekstu religije za duhovno iskustvo, ali i u zdravstvenom kontekstu, takođe u modnom kontekstu, ali njegova radikalizacija da zapravo prestanete da jedete je čak 10 koraka dalje. U ovom filmu pratimo grupu mladih ljudi koja pada na tu ludu ideju. Zašto tako rado prate Novakovu? Moja lična perspektiva o ovome je verovatno da im treba nešto u šta će verovati i da im je potrebna pažnja i potrebna im je neka vrsta ideje koja bi ih činila važnim. Mladi danas strahuju za svoju budućnost, žele da deluju, da preuzmu odgovornost, da imaju moć nad svojim životima, da naprave razliku, da pronađu smisao, spasu planetu i iz tih želja neki se angažuju politički. Mislim da je ovo sasvim normalan nagon. To je vrlo razumljiva želja, ne samo za mlade generacije, već za sve. I to je ono što nas čini tako podložnim verovanju ili veri, čak i ako je to pogrešna stvar.
Tinejdžeri u filmu biraju da veruju u odricanje od jela, ne u kakvu religiju ili čak u fašizam?
Pa, post je deo religije koju stvara gospođica Novak. Dakle, to nije katolička ili neka druga religija. To nije ideologija kao fašizam, to je religija ishrane koju ona ubedljivo propoveda. Unos hrane je nešto što je lično i intimno, jer to je nešto što unosite u svoje telo. Ali, to takođe pokazuje kako živimo zajedno u našem društvu. Zajedničko jelo je veoma važan ritual svih društava. Takođe, ograničenje hrane je oduvek bilo deo religija, a zanimljivi su i politički aspekti ograničenja u ishrani. Kada lik Elze pojede sopstvenu bljuvotinu, ona time daje političku izjavu. To je radikalna akcija pre koje ona objašnjava da krivi prehrambenu industriju za uništavanje naše planete i našeg zdravlja. Ona ima osećaj da mora da preduzme radikalnu meru, jer je niko zaista ne razume. Ni roditelji koji kao da ne reaguju. Mislim da je to jedan od razloga zašto ta deca idu tako daleko, osećaju se kao da su ostavljena sama sa onim što imaju da kažu. Roditelji su veoma važni.
Možda i najvažniji, ali vi u svetu roditelja ove dece uz hipokriziju i pomodarstvo otkrivate još mnogo toga važnog?
„Nula kalorija” razmatra kako roditelji svoju odgovornost za svoju decu predaju učitelju koji zloupotrebljava ovo poverenje. Gospođica Novak manipuliše decu i otuđuje ih od roditelja. Kada roditelji odluče da spasu decu, već je kasno. Primorani su da prožive najveću noćnu moru svakog roditelja – da izgube svoje dete. Film se bavi ovim egzistencijalnim strahom i razmišljanjem kako roditelji mogu da provere svoju decu kada jednostavno nemaju dovoljno vremena za njih.
Ovaj problem nije individualan, već društveni – to bi se moglo dogoditi i meni, kao i vama. Roditelji ne znaju sve što se dešava u školi i nemaju ni vremena ni načina za to. Živimo u meritokratiji koja nas tera da radimo sve više. Stekao se utisak da je roditeljski neuspeh sistemski.
Radnja filma je smeštena u jedan internacionalni internat u kojem se govori isključivo engleski?
Da, postavljen je u internatu kako bi se naglasila zavisnost roditelja od nastavnika. U našem društvu, podučavanje je često loše plaćeno i nedovoljno cenjeno, ali to treba da bude veoma poštovan posao i plaćeno u skladu sa tim. Da li roditelji treba u potpunosti da veruju nastavnicima ili treba da preuzmu veću odgovornost? A kako je to moguće u društvu zasnovanom na radu i uspehu? Odabrala sam ovu specifičnu školu i nazvala je i kampus za talente, jer sam želela da pokažem pritisak na tu decu da se ponašaju briljantno, čak i ako nisu toliko talentovana koliko to njihovi roditelji misle. Engleski jezik je uobičajen u takvim školama, baš kao što je on postao i zvanični jezik filma. Deca u takvim školama uče mnoge jezike i prolaze programe koji su osmišljeni da im obezbede karijeru i uspeh u životu. Ogroman je to pritisak na njih. Kako gospođica Dorset, direktorka škole, kaže: „Roditelji nemaju vremena za svoju decu i onda je na nama da im pružimo svu pažnju i ljubav koja im je potrebna.”
Ceo koncept vašeg filma je veoma rigidan, tako ste precizni, je li to nastalo spontano ili ste sve jasno postavili pre početka snimanja?
Mislim da svi moji filmovi imaju specifičan vizuelni stil. Volim da utišam veštački stil u vizuelnom prikazu i u pokretu kamere, takođe i u muzici. Mislim da je poenta u tome da ja stvarno ne verujem u naturalizam, mislim da je malo pretenciozno da se pretvaram da je sve ovo stvarno, pošto znamo da je to osećaj. I više volim da pozovem publiku na neki način da učestvuje samostalno i da shvati da je to film i samo refleksija neke moguće stvarnosti.
Veoma je interesantno i to što je tema tako ozbiljna, ali se možemo i smejati jer povremeno sve ovo pretvarate u crnu komediju?
Da, uvek pokušavam da pronađem ton koji mi omogućava da uvidim apsurdnost određene situacije. Tako da mislim da humor u mojim filmovima nije humor tipa „ha, ha, ha”, već je to nezgodan smeh. On dolazi od razumevanja apsurda određene situacije. A u ovom filmu rekla bih da se u velikoj meri radi o slepilu roditelja koji su pred nečim što očigledno ne vide. To je važno. I to je ponekad, nažalost, i smešno.
Izvor: Dubravka Lukić/politika.rs
