Пише: Момчило Б. Ђорђевић
Након деценија глобалне пропаганде производа са ниским садржајем масти и са мало или без имало шећера, затим хране без глутена и лактозе, на ред је дошла протеиноманија – напад на тржиште пептидима и протеинима.
Приче о пептидима и протеинима протеклих година свуда су око нас, у велнес центрима, разним салонима за масажу, киропрактичарским ординацијама, заводима за рехабилитацију, али и у млеку, овсеним кашама, чоколадицама, па чак и у обичној води која постаје „шејк” кад се у чашу убаце протеини из кесице. Заговорници овог тренда тврде да пептиди могу помоћи у борби против старења, у зарастању рана, смањењу упала , убрзању губитка тежине и лечењу наизглед бескрајног броја поремећених здравствених стања, од остеопорозе до апстиненцијалне кризе. Неки суплементи, као колаген-пептиди, одавно су на тржишту, а неки се продају без довољно доказа и без јасне контроле квалитета.
Мало шта поткрепљује тврдње о њиховој позитивној ефикасности, али то им не угрожава доминацију у фитнес свету. Како се дошло дотле? Интересовање за пептиде датира од почетка прошлог века, када су 1921. године у Канади, доктор Фредерик Бантинг и студент медицине Чарлс Бест из панкреаса пса изоловали пептид инсулин који је врло брзо постао први комерцијални пептидни лек и својом ефикасношћу у лечењу дијабетеса заувек променио добар део медицине, нарочито оне која се бави метаболизмом.
Бурек као регионални бренд – нема доброг бурека без „вештих руку“ и љубави
Нобелова награда за откриће инсулина уследила је 1923. године, а доктор Бантинг је финансијски део награде поделио са студентом Бестом. Идентификација и карактеризација пептида није лака због његових малих молекула; истраживачи их дефинишу као „ланчиће” створене од највише 100 аминокиселина, док се просечан људски протеин састоји од 400 до 500 аминокиселина, које су му градиво. То је разлог због којег се пептиди називају „малим протеинима”. Детекција и анализа пептида данас је много лакша него пре 25 година, захваљујући технолошком напретку који је омогућио потпуно секвенцирање генома које се користи од фебруара 2001. године (секвенцирање генома је као читање неке књиге слово по слово, при чему је књига геном, а слово ген).
Ово је отворило и померило напред истраживање биолошких граница; скоро које помињу пептиде објављено је од 2000. године донедавно, што је двоструко више него у целом 20. веку. Само у последњој деценији, у САД је одобрено више од 40 пептидних лекова за терапеутску употребу, од којих се само један, семаглутид, показао револуционарним. Он је главни састојак оземпика и веговија, лекова који су трансформисали лечење гојазности и дијабетеса, а користе се и за „естетско” мршављење.
Колективна свест је склона ирационалности
Ниједан од осталих пептида није тестиран на ригорозан, научни начин, клиничким испитивањима, која укључују велики број учесника, контролне групе и јасне методе за процену ефикасности. Уместо тога, већина истраживања долази из студија на животињама. Сада се процењује да ли би пептиди могли одложити појаву стања повезаних са старењем људи укључујући Алцхајмерову болест, срчана обољења и рак. Али ове студије су далеко од испитивања потребних да се утврди његова ефикасност код људи. Мора се рећи да се у колективној свести протеинима, а одскора и пептидима, приписују готово чудесна својства. У добром делу јавности сматра се да је унос протеина, то јест, меса и јаја, по принципу (више је боље него мање) кључ за осећај ситости и здравља, што је такође велика илузија. Међутим, чињеница јесте да су протеини неопходни за функционисање организма и налазе се у саставу свих ћелија, а основа су ензима, хормона и антитела.
У фебруару ове године екипа новинара из француског часописа Que Choisir? (Шта одабрати?) прошла је кроз девет хипермаркета и супермаркета, што је било довољно да се идентификује више од 200 лабораторијски произведених протеина и пептида, што говори о размерама протеиноманије.
У стварности протеина има довољно
За одраслу особу, препоручени дневни унос протеина износи 0,8 грама по килограму телесне тежине. Тај циљ је, заправо, релативно лако достићи свакодневним уносом порције меса (80 до 100 грама по особи) и једног или два млечна производа, уз житарице. У стварности, далеко смо од ситуације општег недостатка протеина. Истраживања показују да Французи у просеку уносе 1,3 грама протеина по килограму телесне тежине дневно. У Србији се препоручени унос протеина креће од 0,8 грама дневно до два грама по килограму телесне тежине дневно. Рекреативцима и активним особама препоручује се између 1,2 грама и 1,6 грама протеина по килограму телесне тежине дневно, а спортистима и онима који дограђују мишиће у теретанама, потребно је свакодневно 1,6 грама до 2,2 грама протеина по килограму телесне тежине.
Месо просечно садржи између 22 и 30 грама протеина на 100 грама своје сирове масе. За 80 грама протеина потребно је појести 250–300 грама меса. Чињеница је, међутим, да нас произвођачи – вешто користећи позитивну слику коју имамо о протеинима – наводе да верујемо како је већи унос увек бољи од мањег. То је заблуда и велика илузија. Протеини не изграђују мишиће! Они добијају на запремини услед механичког оптерећења којим их излажемо током физичке активности.
Да би лакше поднео оптерећење, мишић ствара нова влакна и тако добија већу масу. Протеини заиста јесу градивни материјал мишића; око 40 одсто њих се управо складишти у мишићима тела. Међутим, унос протеина који је већи од потребног прави проблем, јер организам не уме да их сачува и зато их мокраћом избацује из тела као нешто бескорисно. Ни спортистима није потребно претеривање. Када се баве физичком активношћу у складу са препорукама – попут неколико недељних кардио-тренинга од по 150 минута – подижу број откуцаја срца и одржавају га повишеним неко време. Ова врста вежбања директно јача срце и плућа, а потреба за протеинима износи око 1,2 грама по килограму телесне тежине; то је и даље мање од количине коју често уносимо свакодневном исхраном.
Слађана Вукашиновић: Структурни проблем српске пољопривреде – Премијум храна за скромне новчанике
Прегледни чланак објављен 31. јула 2026) у новом мултидисциплинарном часопису Cell Press Blue бавио се анализом 350 студија о животињама и људима који су јели храну са различитим количинама протеина. Животиње су биле мишеви, пацови, муве и рибе; све четири врсте животиња живеле су дуже и здравије једући шест месеци храну са минимумом протеина. Неко ће рећи да људи нису муве, ипак, много мањих студија спроведених на људима указује да је унос традиционално препоручене количине протеина – и ништа више од тога – довољан за одржавање и чак побољшање одређених здравствених показатеља, као што су постоци телесних масти и нивои шећера у крви.
Хранљиве материје саме по себи немају вредност; вредност долази из хране као целине. Индустрија хране нуди исхрану засновану на изолованим хранљивим материјама, што се зове ултраредукционистички приступ. Ти производи су често обогаћени протеинским изолатима, који су маркери ултрапрераде. Све више се пише и говори да би се коришћење ултрапрерађених производа требало свести на минимум. Јесте да је мали ризик од њих када су бубрези здрави, али од 60. године па надаље они постају крхкији. Ако је крвни притисак висок или се редовно узимају лекови против мигрене, бубрези би могли бити оштећени, а да се то касно примети.
Оптерећивање овим питањем након педесете и шездесете године живота нема много смисла. Наше потребе се мало мењају с годинама; кључ је борба против неизбежног губитка мишићне масе – познатог као саркопенија – што се постиже уобичајеном исхраном и кретањем, а не лежањем. Не подлежимо мамцима рекламе!
Извор: Политика Магазин
