Пише: Момчило Ђорђевић
Свако ко је окусио своје сузе сигурно зна да у њима има соли и да штите очи од прашине и свега другог. Оне имају структуру пљувачке, а поред соли у њиховом хемијском саставу је преко 1.500 различитих протеина, затим натријум, калијум и у нижим концентрацијама магнезијум и калцијум. Испирајући површину очију, сузе их истовремено штите од спољашњих испарења, попут надражујућих сумпорних гасова ослобођених из ситно сецканих главица црног лука.
Када новорођенчад плачем дозивају мајку, у њиховим очима нема суза јер им сузне жлезде у првих неколико недеља нису потпуно развијене. Срећом, продоран плач без суза акустички је сигнал који говори да је беба гладна и жедна.
Океан суза из мајушне жлезде
Према извештају Америчке академије за офталмологију (ААО), сваке године почев од четврте недеље живота, у нашим се очима произведе 15 до 30 галона суза (амерички галон је 3,78 литара, а енглески 4,54 литра). Сузне жлезде (гландулае лацрималис) налазе се изнад очних јабучица у горњем спољном углу очне дупље. Открио их је и описао 1662. године дански анатом Нилс Стенсен (1638–1686). Обе сузне жлезде су подељене на горњи и доњи део и луче сузе у спољном делу горњег свода конјунктиве, тј. вежњаче. Сузе (лацримае) при сваком трептају силазе наниже испирајући око, а онда се скупљају у сузном језерцету смештеном у унутрашњем углу ока (тик уз корен носа) и одатле сузним каналићима доводе сузе у нос. Док се спава, температура тела пада за 1 до 2 степена, што успорава метаболизам с последичним смањењем секреције суза. Међутим, током дана се лучи више врста суза: базалне сузе одржавају очи влажним, што је важно за оштрину и јасноћу вида; емоционалне које су проузроковане обично изненадним срећним или несрећним догађајем који у тренутку паралише и збуњује; рефлексне омогућавају несвесну одбрану очију од прашине, гасова. Разлике учесталости плакања жена и мушкараца су очигледне; жене без сумње плачу четири пута чешће него мушкарци, највише због разлика у хормонима и због делова света у којима живе и тамошњих друштвених норми.
Сузе откривају и наша осећања: јављају се кад смо тужни и кад смо срећни, али и кад клонемо савладани јаким емоцијама. Друштвено одбацивање или туга због губитка нечега што нам је много значило снажнији су покретачи суза од физичке повреде. Америчка неуронаучница и социјални психолог Наоми Ејзенбергер с Универзитета Калифорнија у Лос Анђелесу показала је скенирањем мозга магнетном резонанцом да се и физички и душевни бол региструју у сензитивном делу можданог кортекса. Другим речима, наше тело не прави велику разлику између физичке и емоционалне повреде; ниједан бол није стварнији и озбиљнији од неког другог бола. Плач је лековит и смирује тело.
Сврха емоционалних суза још увек се истражује, али се верује да на њу утичу биолошки, социјални и психолошки фактори. Јасно је да плач делује као друштвени сигнал којим се тражи помоћ од других, углавном због невоља којима су разлог екстремне и по правилу негативне емоције. Нечији плач често подстиче присутне људе да паћенику понуде подршку, због чега се обе стране осећају боље. Постоје докази да емоционалне сузе садрже додатне протеине и хормоне којих нема у сузама насталим после болне физичке повреде или кад се неко претвара да плаче, што називамо проливањем крокодилских суза (термин долази из мита о крокодилима који плачу када једу људе; мит је скован у књизи Путовање сер Џона Мендевила писаној између 1357. и 1371. године, а објављеној знатно касније у форми мемоара насталих на путовању писца кроз исламски свет, Индију и Кину).
Плач људи разликује се колико и њихов језик
Сви повремено пустимо сузу, о чему нема неслагања. Међутим, новија истраживања показују неке изненађујуће трендове засноване на науци о јецању и подацима како и када јецамо. Сузе су универзалне. Међутим, не плачу сви на исти начин нити с истом учесталошћу, због чега истраживачи годинама покушавају да утврде биолошке и културолошке разлоге који би то објаснили. Засад се највише говори и пише о пет открића у науци о плачу:
1. Новац и богатство не спречавају плакање јер жене у земљама с јаким економијама и изједначеним политичким правима с мушкарцима, што је најчешће на Западу, плачу много више и чешће од жена у сиромашнијим земљама у којима су им права свих врста ограничена, каже Ад Фингерхутс, професор клиничке психологије на Универзитету Тилбург у јужној Холандији, а цитира га „Вол стрит џурнал”.
2. Гласност плакања није иста на свим светским језицима. Постоји посебна мелодија и ритам јецања мушкараца и жена у различитим културама, што је слично језичким разликама. Према налазима немачке студије објављеној прошле године у часопису „Савремена биологија”, новорођенчад долазе свуда на свету плачући на исти начин, али одрастањем постају део друштва и плач им се по звуку и ритму обликује по језику националности којој припадају.
3. Мушкарци у западним културама мање плачу од жена, али како старе, лакше плачу. Разлог томе могли би бити појачани алтруизам и морална осетљивост.
4. У прошлости наши очеви плакали су два пута ређе него што се данас плаче. Некад је била срамота плакати јавно. Кад би пубертетлије хтеле да заплачу, говорило би им се да правим мушкарцима не приличи плакање и да је то одлика девојчица. У Библији на три места пише да је Исус плакао и сва три плакања била у су недељи која је претходила распећу; у зиму 32. године Исусов пријатељ Лазар разболео се и убрзо умро. Кад је Исус видео како Лазарове сестре Марија и Марта плачу, и он се горко заплакао (Јован, 39: 36). Такође, плакао је у Јерусалиму (Лука, 19: 41–42) и у Гетсиманском врту (Матеј, 26: 38–46). Симболизам љиљановог цвета у хришћанству настао је од суза Исуса Христа које је испустио док је био на распећу…
5. Наука о реакцијама мушкараца на појаву женских суза бави се њиховим хемијским компонентама. Мушкарци наводно откривају јединствену хемијску компоненту у сузама жена, што их обесхрабрује и прекида им сексуално узбуђење и намере. „Хемијска сигнализација из женских суза је облик језика”, каже Ноам Собел, професор неуробиологије на Вајцмановом научном институту у Израелу (цитиран у „Њујорк тајмсу”). Хемијски сигнал женског плача некад значи не или не вечерас, а никад супротно.
Иако постоји много разлога зашто плачемо, сузе су знак здравља и на неки начин – барем у смислу смањења емоционалног притиска – јединствен су феномен у популацији људи на свим континентима. Можда је то још један разлог зашто је еволуција терала људе да плачу: сузе помажу да се открије истина јер смо заједно са сузама развили истанчану способност да их тумачимо и разумемо кад их видимо у нечијим очима. Тешко је казнити некога или се свађати с неким ко плаче. То нам говори да се повучемо. Робин Данбар, емеритус, професор еволуционе психологије на Оксфорду и неприкосновени специјалиста за мозак и друштвено понашање примата, писао је још 2003. у другом издању своје књиге „Еволуција културе” да нечије сузе у нама подстичу емпатију која буди саосећање и разумевање тешких мисли паћеника и истиче да се свако много боље осећа после чаролије плача који смањује емоционални притисак у дубини душе и разблажи га у бујици суза. Данбар закључује да „порекло плакања може лежати у томе што оно директно растерећује емоционални притисак, а не индиректно, изазивањем саосећање код других”.
Из овога извлачимо правило: они који се уздржавају од плача мислећи да ће их то ојачати – греше. Само штете себи пуцајући у сопствено стопало.
Извор: Политика Магазин
