У роману, чији је изворни наслов Darkness Visible позајмљен од Милтона, савремени амерички писац Вилијам Стајрон износи једно од најпотреснијих и најпоучнијих сведочанстава о депресији. Текст је првобитно приказан на једном научном симпозијуму о афективним поремећајима, па тек потом прерађен и објављен у форми романа. На непосредан и огољен начин, Стајрон описује сопствено искуство са болешћу која га је држала у својим канџама скоро десет година. Болно свестан чињенице да се озбиљност депресије често олако подцењује, он је пре свега желео да напише корисну књигу и да се тим путем обрачуна како са табуима који болест окружују, тако и са осећањима кривице и стида који су у болеснику изазвани несхватањем околине. Ова књига се својом прецизношћу и богатством нијанси на најлепши могући начин супротставља стручном жаргону психијатријских и психоаналитичких списа.
Пише: Вилијам Стајрон
Када сам први пут постао свестан да ме је болест оборила, осетио сам, између осталог, потребу да уложим оштар протест против речи „депресија”. Депресија се, већина људи то зна, некада називала „меланхолија“, што је реч која се у енглеском јавља око 1303. године, и више пута се појављује код Чосера, који је у начину на који ју је употребљавао изгледа био свестан њених патолошких нијанси. „Меланхолија“ је и даље много погоднија и изражајнија реч за мрачније облике поремећаја, али је њено место узурпирала именица благог тоналитета и без икакве озбиљности и достојанства, без икакве разлике коришћена да се означи економско пропадање или удубљење на путу, права крпена лутка од речи за тако озбиљну болест. Можда научник кога углавном сматрају одговорним за њену раширеност у модерна времена, с правом слављени професор Медицинског факултета на Универзитету Џонс Хопкинс – психијатар Адолф Мајер, по рођењу Швајцарац – није имао слуха за истанчаније ритмове енглеског језика и зато није био свестан семантичке штете коју је нанео када је понудио реч „депресија” као описну именицу за тако ужасну и тешку болест.
Ипак, више од седамдесет и пет година та реч је несвесно клизила кроз језик попут пужа-голаћа, остављајући мали траг своје унутрашње злобе и својом бљутавошћу спречавајући општу свест о језивој снази те болести када измакне контроли.
Као неко ко је боловао од те болести и кога је она довела на ивицу смрти, али се ипак вратио да прича о њој, залажем се за назив који ће заиста привући пажњу. „Мождана олуја“, на пример, на несрећу је већ употребљена да опише, на донекле шаљив начин, интелектуално надахнуће. Али, потребно је нешто слично. Ако би вам неко рекао да се нечији поремећај у расположењу развио у олују – прави урлик мећаве у мозгу, на шта одиста клиничка депресија највише личи – чак и необавештени лаик могао би пре показати разумевање него стандардну реакцију коју „депресија” изазива, нешто попут „Па шта?“ или „Извући ћеш се из тога“, или „Свако има неки лош дан“. Израз „нервни слом“ изгледа да је на добром путу, свакако с правом, захваљујући наговештају неке неодређене бескичмености, али изгледа да нам је и даље суђено да наставимо да вучемо терет „депресије” док не буде створено неко боље, упечатљивије име.
Депресија која је мене обузела није била манијакалног типа – она коју прате изливи еуфорије – каква би се највероватније појавила раније у мом животу.
Имао сам шездесет година када ме је болест први пут напала, у „униполарном“ облику, који води право доле. Никада нећу сазнати шта је „проузроковало” моју депресију, као што нико никада не сазна за своју. То ће вероватно заувек остати немогуће, пошто су испреплетани фактори ненормалне хемије, понашања и генетике изванредно сложени. Једноставно, укључено је много чинилаца – можда три или четири, највероватније више, у небројеним пермутацијама. Зато највећа заблуда поводом самоубиства лежи у уверењу да постоји један једини непосредан одговор – или можда комбинација одговора – на то зашто је то неко учинио. Неизбежно питање: „Зашто је он (или она) то урадио?” обично води чудним спекулацијама, које су највећим делом и саме заблуде. Брзо су понуђени разлози за смрт Ебија Хофмана: његова реакција на саобраћајни удес који је претрпео, неуспех најновије књиге, озбиљна болест мајке. Код Рендала Џарела то је било пропадање каријере које је сурово представила злобна критика његове књиге и тескоба која је затим уследила. Примо Леви, говоркало се, сагорео је бринући о паралитичној мајци, која је више намучила његов дух него и само искуство Аушвица. Било који од тих чинилаца могао се као трн зарити у слабине тих људи, и представљати муку. Такве недаће могу бити пресудне и не смеју се занемаривати. Али, већина ћутке претрпи исто толико повреда, пропадања каријера, злобних критика књига, породичних болести.
Огромна већина преживелих из Аушвица прилично се добро одржала. Крвава и повијена под животним недаћама, већина људских бића и даље се тетура низ друм, и не погоди их права депресија. Како бисмо открили зашто неки људи потону низ спиралу депресије, морамо трагати даље од испољене кризе – пе чак ни онда нећемо успети да дођемо ни до чега другог осим мудрих домишљања.
Олуја која ме је бацила у болницу у децембру почела је као облак не већи од чаше вина, претходног јуна. И тај је облак – испољавање кризе – укључивао алкохол, супстанцу коју сам злоупотребљавао четрдесет година. Попут великог броја америчких писаца, чије је понекад смртоносно зависништво од алкохола постало тако легендарно да је већ само по себи створило цео низ студија и књига, користио сам алкохол као чаробну пропусницу у фантазију и еуфорију, како бих побољшао имагинацију. Нема потребе ни да жалим ни да се извињавам што сам употребљавао то утешно, често узвишено средство које је умногоме допринело мом писању; премда никада нисам повукао црту док сам био под његовим утицајем, користио сам га – често заједно са музиком – као средство да своме уму допустим да замишља визије којима непромењен, трезан ум нема приступа. Алкохол је био непроцењиви старији ортак мог интелекта, осим што је био пријатељ чије сам услуге свакодневно тражио – тражио сам га, сада то видим, и као средство да смирим тескобу и зачетке страха које сам толико дуго скривао негде у лагумима свога духа.
Невоља је била у томе што сам, на почетку овога лета о којем говорим, доживео издају. То ме је погодило сасвим изненада, безмало преко ноћи. Више нисам могао да пијем. Као да се моје тело дигло у знак протеста, заједно са мојим умом, и заверило се да одбацује своје свакодневне купке у добром расположењу које су толико дуго биле добродошле и, ко зна, можда чак постале и потреба.
Многи пијанци имали су искуство са тиме да су престали да подносе алкохол када су остарили. Слутим да је криза барем делимично била метаболичке природе – јетра се побунила, као да је говорила „Нећу више, нећу више“ – али, у сваком случају, открио сам да ми је алкохол у сасвим малим количинама, чак и гутљај вина, изазивао мучнину, очајничку и непријатну вртоглавицу, осећај да тонем и, на крају, недвосмислено гађење. Пријатељ који ми је пружао утеху није ме напустио поступно и невољно, како би то могао учинити прави пријатељ, него муњевито – оставио ме је ошамућеног и, свакако, на сувом, а без икакве заштите. Нисам постао апстинент ни својом вољом ни по свом избору; то стање је за мене било загонетно, али и трауматично, и тренутак када је почело моје депресивно расположење повезујем са почетком тог лишавања. Логично, човек би требало да буде ван себе од радости што је његово тело тако напречац одбацило супстанцу која му подрива здравље; као да је мој систем створио неки облик лека против пијанства који је требало да ми омогући да срећно наставим својим путем, задовољан што ме је варка природе одвојила од штетног зависништва. Међутим, почео сам да осећам неку неодређену узнемиреност и нелагодност, осећај да се нешто пореметило у домаћем свету у којем сам толико дуго и тако удобно боравио. Мада депресија никако није непозната код људи који престану да пију, она обично не добија претеће размере. Ипак, треба имати на уму да лица депресије могу бити веома идиосинкратична.
У први мах све то није било заиста забрињавајуће, пошто је промена била спора, али сам приметио како моја околина повремено добија другачије тонове: вечерње сенке изгледале су тамније, јутра су била мање светла, шетње по шуми мање пријатне, и било је тренутака у време док сам радио, касно поподне, када ме је обузимала некаква паника или анксиозност, на само неколико минута, праћена дубоким гађењем – такви напади били су, на крају крајева, бар донекле узнемиравајући. Док записујем ова сећања, схватам да је требало да ми буде јасно да сам већ упао у канџе почетног поремећаја расположења, али у то време нисам знао да тако нешто постоји.
Када сам размишљао о тој чудноватој промени у мојој свести – а повремено сам био довољно збуњен да бих то и чинио – претпоставио сам да све то има везе са принудним одустајањем од алкохола. И наравно, до извесне мере то је и било тачно. Али, сада сам убеђен да ми је алкохол само припремио изопачену подвалу када смо се опростили један од другог: мада је, као што би свако требало да зна, алкохол снажан депресант, он ме никада није заиста депримирао током моје пијаначке каријере, него је, напротив, деловао као штит против тескобе.
Када је изненада нестао, велики савезник који је онолико дуго држао моје демоне на узди више није био ту да те демоне спречи да почну да се множе у подсвести, и постао сам тако емоционално го и рањив као што никада до тада нисам био.
Нема сумње да је депресија лебдела нада мном годинама, чекајући да се устреми на мене. Сада сам био у првој фази – која је била само најава, попут пропламсаја муње који једва приметимо – црне олује депресије. Током тог изванредно лепог лета, налазио сам се у Мартас Винјарду, где сам још од шездесетих проводио добар део године. Али, постао сам равнодушан према лепотама тог острва. Осећао сам се некако отупело, нервозно, али нарочито некако чудновато крхко – као да ми је тело заиста постало ломљиво, преосетљиво и некако изглобљено и неспретно, лишено нормалне координације. И убрзо сам осетио како ме стеже све јача хипохондрија. Ништа се на мом телу није осећало сасвим добро; осећао сам пробадање и болове, понекад испрекидане, често наизглед непрекидне, што све као да је предсказивало свакојаке тешке болести.
(Када има у виду те знаке, човеку постаје јасно како је, још у седамнаестом веку – у белешкама лекара из тога времена, и у запажањима Џона Драјдена и других – успостављена веза између меланхолије и хипохондрије; те две речи често су међусобно заменљиве, и тако су их, све до деветнаестог века, употребљавали сасвим различити писци као што су сер Валтер Скот и сестре Бронте, које су такође меланхолију повезивале са бригом због телесних болести. Није тешко увидети како та болест представља део одбрамбеног апарата психе: не желећи да прихвати сопствено све веће пропадање, ум објављује свести која обитава у њему да је тело, са својим можда поправљивим недостацима – а не драгоцени и незаменљиви ум – оно које је пошашавило.
У мојем случају, укупна последица била је изузетно узнемирујућа и све јача и јача тескоба која сада већ готово да је била непрекидна док сам био будан и изазивала још један чудноват образац понашања – нестрпљиву безбрижност која ме је терала да се стално крећем, што је изазивало извесно чуђење у мојој породици и међу пријатељима. Једном, крајем лета, у авиону за Њујорк, из немара сам направио грешку и прогутао виски са содом – први алкохол који сам попио после неколико месеци – што ми је сместа изазвало осећај вртоглавице и тако ужасне болести и унутрашње пропасти да сам следећег дана ођурио код интернисте на Менхетну, који је почео дуг низ испитивања. У уобичајеним околностима, био бих задовољан, у ствари, одушевљен, када ми је после три недеље изузетно скупих испитивања уз помоћ високе технологије лекар рекао да сам потпуно здрав; и заиста сам био срећан, дан-два, док поново није почело једнолично свакодневно опадање мог расположења – тескоба, узнемиреност, неодређени страх.
Сада сам се већ био вратио кући у Конектикат. Био је октобар, а једно од незаборавних својстава те фазе моје болести био је начин на који ми је моја сеоска кућа, већ тридесет година мој вољени дом, у том тренутку, када ми је дух редовно тонуо ка најнижој тачки, постала готово опипљиво злослутна. Сутон – близак оном чувеном „угибању светла” Емили Дикинсон које јој је говорило о смрти, о хладном издвајању – није имало ничега од оне добро познате јесење лепоте, него ме је хватало у замку своје загушљиве суморности.
Чудио сам се како је то пријатељско место, натопљено онаквим успоменама (опет по њеним речима) на „момке и девојке“, на „смех и вештину и уздахе, / хаљине и коврџе”, могло готово очигледно деловати тако непријатељски и одбојно.
Физички, нисам био сам, пошто је Роуз увек била ту и са неуморним стрпљењем слушала моје жапопојке. Али, осећао сам огромну и болну самоћу. Нисам више могао да се концентришем током тих поподневних часова, који су годинама били моје време за рад, и сам чин писања падао ми је све теже и све ме је више исцрпљивао, па сам са њиме отезао, и на крају потпуно престао.
Било је и страшних, жестоких напада тескобе. Једног ведрог дана током шетње са псом кроз шуму, чуо сам јато канадских гусака како гачу високо изнад пламеноцрвеног лишћа на дрвећу; обично би тај призор и звук код мене изазвали одушевљење, али лет птица натерао ме је да станем, прикован страхом, и стајао сам тамо као укопан, беспомоћан, дрхтећи, први пут свестан да ме нису снашле само обичне тегобе због одвикавања од алкохола, него озбиљна болест чије име и околности сам коначно могао да препознам. Враћајући се кући, нисам могао да се ослободим једног Бодлеровог стиха, извученог из давне прошлости, који је неколико дана поигравао на ивици моје свести: „Осетио сам дах крила безумља.“
Наша можда разумљива модерна потреба да отупимо ивице зубаца на тестери многих тегоба које смо наследили довела нас је дотле да смо прогнали грубе старомодне речи: лудница, азил, безумље, меланхолија, лудак, лудило. Али никако се не сме сумњати да је депресија у екстремном облику лудило. Лудило долази од аберантног биохемијског процеса.
Са разумном извесношћу је утврђено (после јаког отпора многих психијатара, и то не тако давно) да је такво лудило хемијски изазвано у неуротрансмитерима у мозгу, вероватно услед системског стреса, који из непознатих разлога изазива смањење хемијских супстанци норепинефрина и серотонина и повећање хормона кортизола. Крај свег тог комешања у ткиву мозга, наизменичног приливања и повлачења, није ни чудо што ум почиње да осећа оптерећење, ударце, и замагљен процес мишљења региструје поремећај у органу који је погођен. Понекад, мада не превише често, тако поремећен ум постаје насилан према другима. Али, пошто су њихове мисли болно окренуте унутра, људи са депресијом обично су опасни само по себе. Лудило депресије је, уопштено говорећи, антитеза насиља. То заиста јесте олуја, али олуја помрчине. Убрзо настаје очигледна успореност одговора, безмало парализа, физичка енергија се гуши и спушта готово на нулу. На крају и тело болује и осећа се уздрмано, исцрпљено.
Те јесени, док је болест постепено обузимала цео мој систем, почео сам да схватам да је мој ум попут оних застарелих телефонских веза по малим варошима које подземне воде постепено преплаве: једна по једна, нормалне везе почињу да тону, искључујући полако неке телесне и безмало све нагонске и интелектуалне функције.
Постоји добро познат списак тих функција и кварова који се на њима јављају. Моје су попуштале приближно пратећи тај списак, и многе од њих следиле су образац напада депресије. Нарочито се сећам како ми је глас, нажалост, готово потпуно нестао. Пролазио је кроз чудне преображаје, понекад постајао готово нечујан, сипљив и дахтав – неки пријатељ касније је приметио да је то био глас деведесетогодишњака. Либидо ме је такође врло рано напустио, како се дешава код свих тежих болести – то је сувишна потреба тела које се налази у тешком стању. Многи људи губе апетит; мој је био релативно нормалан, али сам открио да једем само зато да бих преживео: храна ми је, попут свега другог што има везе са чулима, била без икаквог укуса. Највише од свих поремећаја нагонских потреба погодио ме је поремећај сна, заједно са потпуним одсуством снова.
Исцрпљеност помешана са несаницом је тешка мука. Два-три сата спавања колико сам успевао да саставим током ноћи увек сам добијао захваљујући таблетама за спавање халцион – што заслужује посебну пажњу. Већ неко време многи стручњаци за психофармакологију упозоравају да средства за умирење из породице бензодијазепина, међу којима је и хапцион (а ту су и валијум и ативан) изазивају депресивна расположења и чак могу подстаћи јаке депресије. Више од две године пре болести, неки немарни лекар преписао ми је бензодијазепин ативан као средство за спавање, олако ми рекавши да смем да га узимам често колико и аспирин. Лекарска референтна књига, фармаколошка библија, открива да је лек који сам гутао три пута јачи него што се уобичајено преписује и да се не препоручује узимање дуже од месец дана и да га посебно пажљиво треба узимати у мојим годинама. У време о којем говорим нисам више узимао ативан, али сам постао зависан од халциона, који сам узимао у јаким дозама. Чинило ми се разумно да помислим да је и то допринело невољи која ме је снашла. Наравно, то би требало да послужи као упозорење другима.
У сваком случају, мојих неколико часова сна обично су се завршавали у три или четири изјутра, када бих се пренуо у мрклом мраку који је зјапио нада мном, чудећи се и превијајући пред пустоши која је настајала у мојој глави и чекајући зору, која ми је обично допуштала да одремам у грозници и без снова. Прилично сам убеђен да сам током једног од тих наступа несанице дошао до сазнања – чудног и запањујућег открића, као некакве давно уклете метафизичке истине – да ће ми та болест доћи главе ако настави оваквим током. То је зацело било непосредно пред мој пут у Париз.
Смрт, као што сам рекао, сада је била свакодневно присутна и дувала нада мном у леденим налетима. Нисам имао тачну представу о томе какав ће бити мој крај. Укратко, помисао на самоубиство још сам држао на узди. Али, ако ћемо искрено, та могућност била је иза ћошка, и ускоро ћу се срести са њом лицем у лице.
Почео сам да откривам како, тајанствено и на начине који су сасвим далеко од нормалног искуства, сиво ромињање ужаса које изазива депресија добија својства физичког бола. Али, није то бол који се одмах може препознати, као на пример када поломите руку. Можда је тачније рећи да очајање, захваљујући некој злобној варци што је у болесном мозгу изазове психа која га настањује, постаје налик дијаболичној нелагодности у којој се нађе човек када је заточен у жестоко прегрејаној просторији. И пошто нема поветарца који би расхладио тај котао, пошто нема излаза из тог загушљивог затвора, сасвим је природно да жртва почиње непрестано да размишља о забораву.
Превела са енглеског: Александра Манчић
Вилијам Стајром
Часописа за књижевност, уметност и културу Градац. (двоброј 160/161, 2006/2007 г)
