Тако је отприлике гласио визуелни опис ДПС политичког маркетинга, од времена Мила и Момира, па до разних Вуковића, Ракочевића и Живковића…
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Но, како су они доживjели политички суноврат, и како смо тај суноврат скицирали у јучерашњем и прекјучерашњем оглашавању „тачно у подне“, ред је да закључимо како се само цртало да посљедњи и одлучујући ударац ДПС систему свијести и моћи буде управо формирање покрета са млађим, љепшим и паметнијим лидерима, који би за разлику од поменутих Ђукановићевих скојеваца били истински борци за евроинтеграције и евростандарде.
Спајић и Милатовић нијесу једноставно ни могли ни смјели да оду, односно, морали су да се појаве на подгоричким локалним изборима. Тачније, довољно је било само да се појаве. Умјесто билборда и пропаганде имали су народно засићење Милом и Андријом, па и СДП/СД алтернативом, као и недовољно задовољство оним колико и како дјелују остали актери на политичкој сцени.
Народу је требао и неко са благом дозом отклона од Вучићеве машинерије. Не неко ко би развијао и промовисао антисрпски наратив. То никако! Али неко ко би суптилно раздвојио љубав и поштовање према Србији од „обожавања“ Вучића и подаништва истом. То – свакако!
Све се то сублимурало у покрету Европа Сад, и отуда такав његов политички учинак.
До наредног читања у новом броју.
