Само се Срби и у 21. вијеку данас боре да сачувају своје (ћириличко) писмо. Сви су питање свога писма одавно ријешили, па макар ту муку више немају. А од свих стварних (не лажних) српских бораца за враћање српске ћирилице у пуни живот веома, веома ријетко смо наилазили у посљедњих 20 година (колико постоји и дјелује Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“: 2001-2021) и у текстовима и у животу на људе који су добро разумјели зашто смо изгубили ћирилицу, како смо је изгубили и ко је дао највећи допринос том нестајању српске азбуке.
Наравно, ако у општој јавности у Србији одавно већ немамо у многим областима употребе српског језика чак ни слова ћирилице или је имамо у општој употреби у јавности данас у Србији једва око десет одсто – слободно се може рећи да је српска ћирилица као десетовјековно писмо Срба практично изгубљена у корист, наравно, хрватске гајице (90 одсто у јавности у Србији данас).
Ту је велику улогу однедавно одиграло и то што је било неразумних и неупућених у тај проблем чак и српских лингвиста и филолога који су фалсификовали истину и науку на први поглед у корист Срба и ћирилице, а суштински само на штету Срба и њихове ћирилице. Ти лингвисти и филолози су проналазили разне глупости: те да је хрватска гајица, у ствари, „српска латиница“, па чак је било и оних који су тврдили највећу могућу будалаштину – коју је и сам Вук за живота негирао – да је баш Вук Караџић творац те хрватске латинице, коју ти фалсификатори истине чак зову „Вукова српска латиница“, а сам Вук је практично молио Гаја и очекивао до њега да ту своју латиницу поправи. Вук је чак предлагао 13 слова које је требало или поправити, или измијенити, или сасвим друге знаке усвојити. Ништа од тога Гај није прихватио. Једино су Хрвати доста касније прихватили један једини знак (слово đ умјесто двознака dj) од пет Даничићевих предлога када је Даничић радио као „тајник“ ЈАЗУ у Загребу.
Дакле, та највећа српска будалаштина о „српској латиници“ и чак „Вуковој српској латиници“ прилично је утицала на многе наивне Србе да прихвате ту само лијепозвучећу штетну лаж, па су говорили: „Што да толико бринемо за нашу ћирилицу што нестаје када је нама Вук оставио и нашу латиницу!?“ Та је будалаштина наша, дакле, утицала да нам се још више „омили“ та туђа латиница“, па смо смањили и запоставили због тога бригу за стварно српску ћирилицу. Наравно, та глупост је лако стручно-научно побијена убрзо и од наших великих лингвиста, али је штета остала и још није одстрањена, јер један посланик 14. септембра поново ту будалаштину о „Вуковој српској латиници“.
Ето како најпростачкија будалаштина у лажној науци може да нанесе и велику стварну штету.
Да завршимо мисао о томе да смо у животу ријетко наишли на људе који су врло брзо схватили у чему је био раније проблем српске ћирилице, у чему је тај проблем данас и како је једино могуће тај проблем брзо, једноставно и лако ријешити. Баш тако: једноставно, брзо и лако ријешити.
Нажалост, нисмо још, до сада, наишли ни на једног живог (осим на почившег лингвисту Бранислава Брборића који је схватио проблем и, с „Ћирилицом“, успио да сачини уставни предлог у корист ћирилице у данашњем актуелном Члану 10. Устава Србије, који се у пракси углавном, осим само у државним органима, не спроводи већ пуних 15 година) професионалног лингвисту, на оног који ради у језичким институцијама а да је до сада схватио како се, како рекосмо – једино једноставно, брзо и лако може вратити изгубљена српска ћирилица у пуни живот.
Да би оживјела ћирилица, треба држава само да у пракси примијени директну уставну одредбу из става 1. Члана 10. Устава Србије, и онда не треба никакав закон о употреби српског језика ћирилице, поготово не неуставан, да би се српска азбука свуда и увијек употребљавала међу Србима. Узмимо примјер Хрвата, најближих нам и просторно и по језику. Они немају закон о употреби хрватског језика и њихове латинице, па ни један једини Хрват није у дилеми да зна које је његово писмо. Дакле, без и једне једине казне сви Хрвати знају које је њихово писмо и ни један једини Хрват то није заборавио и никад није у писању хрватског језика употријебио неко туђе писмо. Тако је и код свих других народа у њиховим језицима.
Сад би неко недобронамјеран могао рећи да су „Срби лошији народ од других када не знају сви које је српско писмо“. Да ли су лошији Срби у писму од свих других? Они јесу учињени „лошијим“ само зато што држава Србија (њена власт, наравно) масовно не спроводи став 1. Члана 10. Устава Србије, а српске језичке институције такође не спроводе у својој струци и правопису исти тај став истог Члана 10. Устава Србије.
Тешко је посебно разумјети српске лингвисте који мисле да ће се само старим и новим неуставним законом моћи да врати у живот српска азбука. Наравно да неће. То би морало бити јасно сваком лингвисти. Али, они не показују да им је то јасно. Нарочито је несхватљиво да то неће или не знају да схвате српски лингвисти који никако не одговарају на питања зашто они не сачине језичку норму по угледу на све друге лингвисте, па да и Срби једном ријеше проблем са својим писмом какав су им наметнули раније политичари, власт и, прије свега, лингвисти.
И да најзад поменемо оне који данас једини показују у својим текстовима да у потпуности разумију проблем српске ћирилице и како ју је једино могуће вратити у живот. То су до сада показали да разумију од почивших српских лингвиста само споменути Б. Брборић, а од живих инж. Немања Видић, проф. историје В. Ђорђевић, економиста Ђ. Јањатовић и још само моја маленкост проф. српског језика без високих титула. Они лингвисти с високим титулама још ни један једини не спомиње да се српски језик мора нормирати у једноазбучју, попут свих других језика, и да ће једино тако моћи и сви Срби, као сви Хрвати и други, знати које је српско писмо и, после извјесног времена потребног за промјену наметнуте им осмишљене навике на туђе писмо, знати које је њихово писмо и никада га послије тога неће замјењивати ни хрватским ни било којим другим туђим писмом у писању српског језика Срба.
Дакле, једини успјешан закон који то може да ријеши јесте – нормирање (и) српског језика с писмом како су то учинули сви други лингвисти у другим (њиховим) језицима. Тада неће ни српски предсједник с Додиком морати да се бави лаички (без школске спреме за то питање) толико ћирилицом и да се и даље бави доношењем неуставних закона о употреби српског језика и ћириличког писма.
Драгољуб Збиљић
Извор: balkanskageopolitika.com
