Пише: Младен Мрдаљ
Почетком фебруара ће шест пуних година како сам објавио у једном недељнику: „Након одржаног протеста “1 од 5 милиона” у Косовској Митровици наступа преломни тренутак. Или ће се заузети јасан став о томе шта конкретно мора да се промени и како конкретно до промене доћи, или ће протести спласнути када учесници увиде да се и фигуративно хода укруг.“
Шест година од тада, Вучић и даље влада, шест година је скоро половина времена његове укупне владавине до сада. Као што видимо, и ранији протести су пропадали, без обзира на масовност, када је почео да се шири осећај да се шета у круг: СНС не попушта контролу над институцијама, већ евентуално маневрише уступцима док број учесника протеста не расте.
Неки дан су студенти ФОН-а твитнули
„А како ви гледате на тренутну ситуацију? Које су могући излази? #студентиублокади“ са налога @BlokadaFon,
што указује на то да основна питања нису решена: шта ако Вучић препусти студентима зграде, потпуно спреман на то да студенти годинама седе у њима? Уместо тврђава студентске побуне, зграде универзитета ће полако постати њихови затвори.
Блокаде саобраћајница прете истим резултатом: или ће се сви навићи на кратке саобраћајне прекиде или ће се негде десити тежак инцидент који ће довољном броју грађана и припадника војске и полиције оправдати увођење ванредног стања као суштински Вучићеве диктатуре. Или ће и након такве нове трагедије Вучић толерисати блокаде док оне не изгубе легитимитет и код опозиционих гласача.
Стога се постављају три питања: како уверљиво повећати број оних који видљиво подржавају студенте, како показати војсци и полицији да је Вучићева страна у мањини, те како оцртати убедљив сценарио промене система, укључивало то или не промену партије на власти?
Осећам се помало као самоплагијатор, јер морам поновити суштински исти предлог као пре шест година: најбољи одговор на поменута три питања је референдумска стратегија. Зашто не кажем напросто „референдум“, него „референдумска стратегија“? Зато што сви знамо да Вучићева партија краде изборе, па ће вероватно красти и референдум. Али, референдумска стратегија рачуна са том вероватноћом и има одговор на њу.
Да прво одбацим један мит који квари причу о референдуму. Референдум није само правно средство. Референдум је и политичка стратегија. Шта то значи?
Правно средство је, на пример, када ви пријавите суду или неком „надлежном“ да су избори покрадени или да је покрадена самопослуга. Далеко од очију јавности, „надлежни“ приме ваш правни акт и забораве га у фиоци. Појео вук магарца. То се десило покрету „Крени-промени“ Саве Манојловића (мени је лакше „Саве“, него „Сава“, ако је битно) када су Народној скупштини предали 37.000 потписа њихове народне иницијативе. Како су нечујно скупљали потписе, тако су нечујно и заборављени у некој фиоци и ником ништа.
Какве то везе има са референдумском стратегијом и референдумом као правно-политичким средством? Политичко средство, за разлику од правног, не рачуна на правну државу, независне институције и поштене судије. Политичко средство рачуна на мобилизацију већине грађана који својом експлицитном већином одузимају легитимитет владајућој партији, а имплицитном силом (силом већине коју као већина имају, али не морају нужно да употребе) подржавају свој захтев на такав начин да државне институције не могу ништа „заборавити у фиоци“. Јер, имплицитна сила може постати експлицитна. Посебно када својом већином има и демократски легитимитет над мањином.
Дакле, политичка моћ референдума лежи у његовој јавној мобилизацији већине грађана иза конкретног захтева који се истиче као референдумско питање. Да би референдум имао мобилизациону, дакле, политичку, моћ, његова кампања мора бити јавна, мора служити умрежавању оних који референдум подржавају, та кампања мора изграђивати и јачати осећај међусобне солидарности, како би здружила присталице референдума у силу која саму себе препознаје и која се може и физички бранити од власти.
То значи избацивање штандова на улице, обилазак грађана, одржавање онлајн разговора, све у служби убеђивања грађана да својим потписом подрже референдум, а самим процесом јавних сакупљања потписа и ширења промотивног материјала, те његовог отвореног ношења у јавности би се изграђивало међусобно препознавање и солидарисање студената и потписника референдумског захтева.
Да би референдум имао привлачну снагу, он мора бити вођен конкретним и битним предлогом системске промене. Ово је врло осетљив моменат, јер захтев мора бити конкретан, мора интимно, логички и емотивно, дотицати интересе грађана, односно, у најмању руку, углед и поверење које имају студенти као предлагачи морају уверити грађане да је баш та предложена промена тако важна да је ваља по сваку цену подржати. Напросто, „ако студенти кажу да је то битно, онда ћу подржати, макар и ако не разумем баш потпуно“.
Од свих студентских захтева које сам видео, најближи овоме је захтев да се објави сва документација везана за пад надстрешнице. Међутим, тај захтев се може проширити, оправдано, на све капиталне и инфраструктурне објекте – од Београда на води до аеродрома, железница, мостова и сл. Међутим, овај предлог у облику референдумског питања би морао бити конкретизован: коме се може веровати да ће открити све те документе и да ће их објавити.
Захтеви за процесуирањем одређених лица су незгодни као референдумска питања, јер се своде на исти проблем: ко ће контролисати да ли су лица процесуирана, ко ће контролисати да ли су осуђена? Једина могућа конкретизација тог захтева која би осигурала оно што студенти, и ми са њима, желимо, би значила да студенти одреде ко ће бити полицајци, тужиоци и судије који це процесуирати осумњичене нападаче на студенте.
Систем је толико труо, да би једино тај начин могао водити ка рашчићавању питања процесуирања нападача. А то значи де факто студентско преузимање власти. Чак и да се то деси, то би отворило други низ проблема, јер студенти нису имуни на међусобне идеолошке и личне сукобе, па би брзо упали у исту матрицу међусобне борбе за власт.
Ја већ дуго предлажем системску промену за коју мислим да је у сржи наших проблема, а то је изборни систем који омогућава министрима, премијеру и председнику да беспоговорног командују скупштином. Како је први задатак скупштине да надзире, контролише и кажњава министре, скупштина која је под контролом оних које би она морала да контролише напросто не може ни надзирати, ни контролисати, ни кажњавати. Управо зато се тако лако и тако дубоко корупција раширила, јер напросто нико ни за шта није одговоран пред скупштином, док посланици у скупштини нису одговорни пред гласачима, јер их гласачи нису ни послали у скупштину. Изборни закон је такав да партијски шефови кроје кандидатске посланичке листе за скупштину. Када њихова партија освоји већину, шефови постају министри, премијери и председници, а у скупштину постављају најоданије партијске кадрове којима је једини циљ да оправдају поверење својих шефова како би опет били посланици. Зато министри могу радити шта хоће, положај ће изгубити једино када Вучић то процени као политички корисно.
Војин Грубач: Влада опстаје због интереса Запада, Милатовић опструише и живи у безваздушном простору
Дакле, промена изборног система тако да посланике бирају директно гласачи, по једног посланика у 250 изборних јединица. У тако малим изборним јединицама ће и слободни непартијски појединци моћи да се кандидују, чиме се растура тешка партијска дисциплина, јер тако изабрани посланици, чак и ако су чланови партије, били би изабрани пре свега на своје име и презиме. Чак на гласачком листићу не би требало бити ни име партије којој припадају. Ако гласачи не препознају кандидата или кандидаткињу по имену и презимену, то значи да то није добар кандидат/киња.
Такве промене би натерале кандидате да уђу дубље у народ, да створе дубљу личнију политичку везу са својим комшијама и да самим тим буду осетљивији на мишљење својих гласача. Тек тад ће министри осетити да не могу радити баш шта хоће, јер се посланици више плаше гласача него министара. Ово је, ипак, посебна тема о којој се може још много шта рећи, а о чему сам већ писао.
Извор: Талас.рс
