Piše: Mladen Mrdalj
Početkom februara će šest punih godina kako sam objavio u jednom nedeljniku: „Nakon održanog protesta “1 od 5 miliona” u Kosovskoj Mitrovici nastupa prelomni trenutak. Ili će se zauzeti jasan stav o tome šta konkretno mora da se promeni i kako konkretno do promene doći, ili će protesti splasnuti kada učesnici uvide da se i figurativno hoda ukrug.“
Šest godina od tada, Vučić i dalje vlada, šest godina je skoro polovina vremena njegove ukupne vladavine do sada. Kao što vidimo, i raniji protesti su propadali, bez obzira na masovnost, kada je počeo da se širi osećaj da se šeta u krug: SNS ne popušta kontrolu nad institucijama, već eventualno manevriše ustupcima dok broj učesnika protesta ne raste.
Neki dan su studenti FON-a tvitnuli
Ivan Konstantinović: Protest podrške u Njujorku: „Uz studente Srbije čak i kada nas deli okean“
„A kako vi gledate na trenutnu situaciju? Koje su mogući izlazi? #studentiublokadi“ sa naloga @BlokadaFon,
što ukazuje na to da osnovna pitanja nisu rešena: šta ako Vučić prepusti studentima zgrade, potpuno spreman na to da studenti godinama sede u njima? Umesto tvrđava studentske pobune, zgrade univerziteta će polako postati njihovi zatvori.
Blokade saobraćajnica prete istim rezultatom: ili će se svi navići na kratke saobraćajne prekide ili će se negde desiti težak incident koji će dovoljnom broju građana i pripadnika vojske i policije opravdati uvođenje vanrednog stanja kao suštinski Vučićeve diktature. Ili će i nakon takve nove tragedije Vučić tolerisati blokade dok one ne izgube legitimitet i kod opozicionih glasača.
Stoga se postavljaju tri pitanja: kako uverljivo povećati broj onih koji vidljivo podržavaju studente, kako pokazati vojsci i policiji da je Vučićeva strana u manjini, te kako ocrtati ubedljiv scenario promene sistema, uključivalo to ili ne promenu partije na vlasti?
Osećam se pomalo kao samoplagijator, jer moram ponoviti suštinski isti predlog kao pre šest godina: najbolji odgovor na pomenuta tri pitanja je referendumska strategija. Zašto ne kažem naprosto „referendum“, nego „referendumska strategija“? Zato što svi znamo da Vučićeva partija krade izbore, pa će verovatno krasti i referendum. Ali, referendumska strategija računa sa tom verovatnoćom i ima odgovor na nju.
Da prvo odbacim jedan mit koji kvari priču o referendumu. Referendum nije samo pravno sredstvo. Referendum je i politička strategija. Šta to znači?
Četiri masovna protesta – četiri (tako) različita povoda, i četiri neuporediva cilja….
Pravno sredstvo je, na primer, kada vi prijavite sudu ili nekom „nadležnom“ da su izbori pokradeni ili da je pokradena samoposluga. Daleko od očiju javnosti, „nadležni“ prime vaš pravni akt i zaborave ga u fioci. Pojeo vuk magarca. To se desilo pokretu „Kreni-promeni“ Save Manojlovića (meni je lakše „Save“, nego „Sava“, ako je bitno) kada su Narodnoj skupštini predali 37.000 potpisa njihove narodne inicijative. Kako su nečujno skupljali potpise, tako su nečujno i zaboravljeni u nekoj fioci i nikom ništa.
Kakve to veze ima sa referendumskom strategijom i referendumom kao pravno-političkim sredstvom? Političko sredstvo, za razliku od pravnog, ne računa na pravnu državu, nezavisne institucije i poštene sudije. Političko sredstvo računa na mobilizaciju većine građana koji svojom eksplicitnom većinom oduzimaju legitimitet vladajućoj partiji, a implicitnom silom (silom većine koju kao većina imaju, ali ne moraju nužno da upotrebe) podržavaju svoj zahtev na takav način da državne institucije ne mogu ništa „zaboraviti u fioci“. Jer, implicitna sila može postati eksplicitna. Posebno kada svojom većinom ima i demokratski legitimitet nad manjinom.
Dakle, politička moć referenduma leži u njegovoj javnoj mobilizaciji većine građana iza konkretnog zahteva koji se ističe kao referendumsko pitanje. Da bi referendum imao mobilizacionu, dakle, političku, moć, njegova kampanja mora biti javna, mora služiti umrežavanju onih koji referendum podržavaju, ta kampanja mora izgrađivati i jačati osećaj međusobne solidarnosti, kako bi združila pristalice referenduma u silu koja samu sebe prepoznaje i koja se može i fizički braniti od vlasti.
To znači izbacivanje štandova na ulice, obilazak građana, održavanje onlajn razgovora, sve u službi ubeđivanja građana da svojim potpisom podrže referendum, a samim procesom javnih sakupljanja potpisa i širenja promotivnog materijala, te njegovog otvorenog nošenja u javnosti bi se izgrađivalo međusobno prepoznavanje i solidarisanje studenata i potpisnika referendumskog zahteva.
Da bi referendum imao privlačnu snagu, on mora biti vođen konkretnim i bitnim predlogom sistemske promene. Ovo je vrlo osetljiv momenat, jer zahtev mora biti konkretan, mora intimno, logički i emotivno, doticati interese građana, odnosno, u najmanju ruku, ugled i poverenje koje imaju studenti kao predlagači moraju uveriti građane da je baš ta predložena promena tako važna da je valja po svaku cenu podržati. Naprosto, „ako studenti kažu da je to bitno, onda ću podržati, makar i ako ne razumem baš potpuno“.
Od svih studentskih zahteva koje sam video, najbliži ovome je zahtev da se objavi sva dokumentacija vezana za pad nadstrešnice. Međutim, taj zahtev se može proširiti, opravdano, na sve kapitalne i infrastrukturne objekte – od Beograda na vodi do aerodroma, železnica, mostova i sl. Međutim, ovaj predlog u obliku referendumskog pitanja bi morao biti konkretizovan: kome se može verovati da će otkriti sve te dokumente i da će ih objaviti.
Zahtevi za procesuiranjem određenih lica su nezgodni kao referendumska pitanja, jer se svode na isti problem: ko će kontrolisati da li su lica procesuirana, ko će kontrolisati da li su osuđena? Jedina moguća konkretizacija tog zahteva koja bi osigurala ono što studenti, i mi sa njima, želimo, bi značila da studenti odrede ko će biti policajci, tužioci i sudije koji ce procesuirati osumnjičene napadače na studente.
Sistem je toliko truo, da bi jedino taj način mogao voditi ka raščićavanju pitanja procesuiranja napadača. A to znači de fakto studentsko preuzimanje vlasti. Čak i da se to desi, to bi otvorilo drugi niz problema, jer studenti nisu imuni na međusobne ideološke i lične sukobe, pa bi brzo upali u istu matricu međusobne borbe za vlast.
Ja već dugo predlažem sistemsku promenu za koju mislim da je u srži naših problema, a to je izborni sistem koji omogućava ministrima, premijeru i predsedniku da bespogovornog komanduju skupštinom. Kako je prvi zadatak skupštine da nadzire, kontroliše i kažnjava ministre, skupština koja je pod kontrolom onih koje bi ona morala da kontroliše naprosto ne može ni nadzirati, ni kontrolisati, ni kažnjavati. Upravo zato se tako lako i tako duboko korupcija raširila, jer naprosto niko ni za šta nije odgovoran pred skupštinom, dok poslanici u skupštini nisu odgovorni pred glasačima, jer ih glasači nisu ni poslali u skupštinu. Izborni zakon je takav da partijski šefovi kroje kandidatske poslaničke liste za skupštinu. Kada njihova partija osvoji većinu, šefovi postaju ministri, premijeri i predsednici, a u skupštinu postavljaju najodanije partijske kadrove kojima je jedini cilj da opravdaju poverenje svojih šefova kako bi opet bili poslanici. Zato ministri mogu raditi šta hoće, položaj će izgubiti jedino kada Vučić to proceni kao politički korisno.
Strani mediji o protestima u Srbiji: Pokret koji su inicirali studenti ne izgleda da se iscrpljuje
Dakle, promena izbornog sistema tako da poslanike biraju direktno glasači, po jednog poslanika u 250 izbornih jedinica. U tako malim izbornim jedinicama će i slobodni nepartijski pojedinci moći da se kandiduju, čime se rastura teška partijska disciplina, jer tako izabrani poslanici, čak i ako su članovi partije, bili bi izabrani pre svega na svoje ime i prezime. Čak na glasačkom listiću ne bi trebalo biti ni ime partije kojoj pripadaju. Ako glasači ne prepoznaju kandidata ili kandidatkinju po imenu i prezimenu, to znači da to nije dobar kandidat/kinja.
Takve promene bi naterale kandidate da uđu dublje u narod, da stvore dublju ličniju političku vezu sa svojim komšijama i da samim tim budu osetljiviji na mišljenje svojih glasača. Tek tad će ministri osetiti da ne mogu raditi baš šta hoće, jer se poslanici više plaše glasača nego ministara. Ovo je, ipak, posebna tema o kojoj se može još mnogo šta reći, a o čemu sam već pisao.
Izvor: Talas.rs
