Већ од јесени 1945. директор је Библиотеке Матице Српске. Управо захваљујући њему ова библиотека постаје најважнија војвођанска библиотечка институција и друга по важности у цијелој Србији. Године 1954. један је од оснивача Филозофског факултета у Новом Саду којем ће бити и први декан. Данас, кад је ова институција необично привлачна не само бруцошима из Војводине, него све више и из остатка Србије, па и Републике Српске и Хрватске, има смисла потенцирати визију Младена Лесковца
У бројним колоквијалним дефиницијама бројних српских пођела, као кључна се често потенцира она између оних с простора који је био под аустро-угарском окупацијом насупрот оних који су били под турском. И ту, наравно, постоје финесе. Босна и Херцеговина је много дуже била под турском влашћу, али искусила је и аустро-угарску. Нешто слично се може рећи и за Београд и неке мало јужније градове, а у контексту времена између Карловачког и Пожаревачког мира. Има, међутим, и крајева који су најдоминантније обиљежени управо отоманским насљеђем, без практично имало хабсбуршког утицаја. То су првенствено Македонија, Косово, Санџак и сами југ данашње уже Србије. Као синегдоха цијелог тог прилично великог простора најчешће се потенцирају Врање или Лесковац.
Првог јануара 1904, у селу Сивац, у данашњој општини Кула, на сјеверу данашње Србије, у Војводини, на дијаметрално супротном полу и географски и културолошки унутар српске културе од оног што симболизује (и) град Лесковац, рађа се човјек који се презива управо – Лесковац, Младен Лесковац, син локалног учитеља Миливоја Лесковца. Он ће основну школу завршити у родном селу. Кад креће у гимназију, започиње Први свјетски рат. Прве разреде гимназије завршава у Новом Саду, а послије прелази у сомборску гимназију. Кад он 1923. дипломира, Аустро-Угарске монархије већ одавно нема, а новонастала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца постоји већ пет година. Лесковац прелази у Београд, гђе се уписује на Филозофски факултет. Изабрао је одсјек за историју југословенске књижевности. Током студија, како то већ бива, полако улази у литерарне кругове. Испрва, што је такође релативно типично, пише понајвише поезију и објављује је у угледним и читаним часописима. Београдски студентски живот му очито прија, па нешто и не жури да дипломира. Дипломирао је, дакле, с двадесет и шест година, 1930. Одмах потом добива посао суплента сомборске гимназије, чији је алумниста, како би се данас рекло, свакако био. Предавао је тамо филозофију, као и српски, француски и њемачки језик. Био је такође и школски библиотекар.
Професорска каријера као да му имитира ученичку, али у супротном правцу. Као ученик је из Новог Сада доспио у Сомбор, а као професор из Сомбора стиже у Нови Сад. Година је 1933. Лесковац је непосредно прије доласка у Нови Сад положио државни испит, те бива постављен за професора Мушке гимназије у Новом Саду, гђе ради све до 1941, растакања Југославије и окупације. За вријеме окупације, он је без посла, не ради и не сарађује с окупатором. Отуд, макар и не био у партизанима, врло брзо проналази „модус вивенди“ с комунистичким властима. Одмах послије ослобођења улази у Комисију за реституцију културних добара из Мађарске (па захваљујући њему, између осталих, Матица Српска добива у власништво чувену библиотеку Саве Текелије), а већ од јесени 1945. он је директор Библиотеке Матице Српске. Биће на тој позицији девет година. Управо захваљујући њему ова библиотека постаје најважнија војвођанска библиотечка институција и друга по важности у цијелој Србији. Године 1954. један је од оснивача Филозофског факултета у Новом Саду којем ће бити и први декан. Данас, кад је ова институција необично привлачна не само бруцошима из Војводине, него све више и из остатка Србије, па и Републике Српске и Хрватске, има смисла потенцирати визију Младена Лесковца. Декан је био до 1956, али је редовни професор и шеф Катедре за југословенску књижевност био све до пензије. Као пензионер, предсједава Комисијом за оснивање Војвођанске академије наука и уметности.
Готово да нема важне културне институције у Војводини којој Лесковац није снажно допринио. Добар је примјер Стеријино позорје, као најугледнији позоришни фестивал, ономад у цијелој Југославији, а данас у Србији. Лесковац је био један од оснивача Позорја, а члан његовог Главног одбора био је дуже од четврт вијека – од 1956. до 1982. године. Такође, захваљујући својој репутацији једног од водећих југословенских историчара књижевности, уредио је и уреднички опремио цијели низ књига српских литерарних класика од Доситеја Обрадовића и Јована Стерије Поповића преко Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића до Сима Матавуља и Стевана Сремца. За њега су биле отворене и све најугледније јужнословенске академије којима је теоретски могао да тежи. Из данашње перспективе је нарочито занимљиво да је прије постао академик у Загребу, него у Београду. За дописног члана ЈАЗУ изабран је, наиме, 1962, док је на аналогну позицију у САНУ изабран годину дана касније. Године 1984. постаје и члан Војвођанске академије наука и уметности. Умро је у Новом Саду, уз сами крај 1990. године, на католички Божић, таман некако прије него се све почело распадати. У години смрти добио је Награду Вукове задужбине, док је још раније овјенчан скоро свим важним српским признањима: од Седмојулске до Октобарске награде. Кад данас говоримо о „култури сјећања“, ваља напоменути да Матица Српска традиционално од 1992. дођељује награду „Младен Лесковац“. И такође, али не и најмање важно, Лесковац је јако задужио преводну књижевност на српском: преводио је, и то сјајно, и с мађарског и с француског језика, сјајне писце и важна ђела, од – да направимо абецедну фору – од Ендру Адија до Андре Жида. И све је то само дио баштине овог ерудите и, како су сви који су га познавали истицали, великог господина.
Мухарем Баздуљ
Извор: П-Портал
