Čovek mora sebe da razvije što god može bogatije u svakom pogledu: i intelekt, i srce, i celo svoje biće, kako bi bio što bogatija ličnost. To nije obavezno da bi on bio hrišćanin, ali da bi kao hrišćanin dao svoj doprinos životu, reći ću: da, obavezno je.
Našim mladim sveštenicima u Londonu uvek govorim: „Izaberi – ili ćeš biti neznalica i svetac, ili dobro obrazovan čovek; a dok ne postaneš svetac, molim te, budi obrazovan čovek zato što će ispasti da na pitanja na koja čovek ima pravo da dobije odgovor ne odgovaraš ni po svetosti ni po obrazovanju.”
Recimo, kada prosečno obrazovani parohijanin kaže: „Čitao sam knjigu tog i tog pisca. Šta da mislim o njemu?” – a vi nikada niste ni čuli za njega dok svi oko vas odavno pričaju o tome – šta će taj čovek da pomisli? Šta će dobiti od vas? Ako biste se tim pitanjem obratili sv. Serafimu Sarovskom, koji naravno, ne bi čitao Tejara de Šardena, on bi vam svejedno ogovorio na pitanje, ali iz drugog izvora, a od neobrazovanosti nema nikakve koristi. Ja nisam nešto naročito svetovno obrazovan, ali iskustvo pokazuje da ponekad ono malo što znam omogućava pristup ljudima kojima je ovaj pristup potreban; a kad bi čovek rekao: ne znam, nikad nisam čuo – ljudi bi jednostavno otišli.
Mislim da se ovo odnosi i na mirjanina. U najkraćem roku treba da odluči – ili da postane svetac ili obrazovan čovek. A kad postane svetac, može da zaboravi na obrazovanje, ali se pre toga ne može tek tako reći: obrazovanje ništa ne vredi.
*Mitropolit Antonije Blum, DANAŠNJI ČOVEK PRED BOGOM, Versko dobrotvorno starateljstvo Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, 2018. Novi Sad
