Relativan uspeh „građanske“ opozicije u Srbiji na proteklim izborima doneo je „đilasovcima“ i iskušenja.
Nije prošlo ni pola sata od jučeršnjeg uspešnog terazijskog protesta, a u vrhu opozicije je nastala konfuzija. Zašto se i do kada prekidaju protesti? Da li treba prihvatiti poslaničke mandate u Skupštini Srbije?
Dok je „nacionalna“, „suverenistička“, „državotvorna“ opozicija torpedovala sama sebe još uoči izbora, „građanisti“ su zadovoljni rezultatom bliskom onome koji je 2012. postigla „velika“ Demokratska stranka. Ali su se našli pred iskušenjem da prihvatanjem poslaničkih mandata prihvate i legitimnost celog izbornog procesa, a time i legitimnost ukupnog predatorskog političkog sistema Alfa Vuka. Drugim rečima, da li da dalje deluju u sivoj zoni izvan parlamenta ili da prihvate ulogu crne ovce u Alfa Vukovom teatru?
Ispostavilo se da taj izbor lakši nego što se očekivalo za Đilasovu ekipu, a pitanje je i da li bi strani faktori, zvanično potencijalni i verovatno već stvarni medijatori oko izborne krize, rado videli bojkot Skupštine, posebno u svetlu njihovog kosovskog projekta? Dok je Bojan Pajtić odmah ocenio da „ako prihvate mandate, džabe smo krečili“, Svetislav (Vladimira) Kostić je ustvrdio da bi odbijanjem mandata „građanska opcija u Srbiji izvršila samokastraciju“.
Za sada izgleda da je na lidere Srbije protiv nasilja više delovala Kostićeva nego Pajtićeva metafora. Malo je čudno da su potrčali da u ovom trenutku smanjuju sebi taktički manevarski prostor, dok Alfa Vuk za medijatore čvrsto čuva mamac u vidu eventualnog ponavljanja beogradskih izbora. Takođe je čudno da su „objektivni“ mediji na strani ulaska u parlament, mada bi njihov tržišni interes bio da „frka“ traje što duže. Znamo da su tajanstveni putevi tržišta u nas, ostaje da se pouzdamo u ono Desankino da je i „Srbija velika tajna“.
Aleksandar Živković
