Jasno je da su naučne i tehnološke inovacije neophodne za rast produktivnosti koji obogaćuje društva, ali to nije dovoljno. Transformisanje tehnološkog napretka u rast produktivnosti koji bi relativno brzo, kroz rast životnog standarda, bio uživan od većina članova društvene zajednice zahteva politike posebno osmišljene da podstaknu inkluzivnost.
Piše: GORAN NIKOLIĆ/OKO/RTS
Životni standard se milenijumima praktično nije menjao. Unapređenja su bila toliko marginalna da ih običan čovek, inače sklon da idealizuje prošlost, što je verovatno povezano sa sećanjem na lepe dane mladosti, nije ni primećivao. Ljudi su radili ono što su radili njihovi preci; generacijske pobune kojoj svedočimo danas nije bilo, ili bar ne u obimu kakav mi danas imamo priliku da iskusimo, posebno u odnosima sa mlađim generacijama. Onda se u Engleskoj desila Industrijska revolucija, koje se relativno brzo raširila na zapadnu Evropu, potom Severnu Ameriku i ceo svet.
Od tada, pa do danas, snažno povećanje životnog standard dešava se zato što je za proizvodnju dobara i usluga potrebno sve manje i manje resursa. To je postignuto inovacijama, počevši od one svima najpoznatije – parne mašine, čija je moć (na primer, izražena u konjskim snagama) bila toliko impresivna i efikasna da je ubrzo potisnula upotrebu domaćih životinja za iste namene, i preusmerila upotrebu radne snage u manje fizički teške aktivnosti.
Ipak, kako pokazuju brojna istraživanja, industrijska revolucija jeste zaslužna za dramatično ubrzanje ekonomskog rasta (na današnjih oko 3% prosečno godišnje na globalnom nivou, desetostruko brže nego što je to bilo dva stoleća ranije), ali nije proizvela napredak u blagostanju najvećeg dela običnih radnika tokom većeg dela 19. veka. Dakle, nešto što promoviše produktivnost u poslovanju kompanija često neće proizvoditi efekte na nivou društva ili privrede, odnosno funkcionisaće sa velikim vremenskim pomakom.
Ovaj zaključak je veoma važan za kreatore politike, jer dok firme imaju luksuz da se fokusiraju na produktivnost samo onih resursa koje odluče da uposle, društvo treba da poboljša produktivnost svih svojih ljudi ne čekajući da prođe njihov životni vek.
Da ekonomski rast ne mora generisati blagostanje za najveći deo populacije jasno je i na osnovu često citiranog podatka da se realni dohoci prosečnih Amerikanaca, ne računajući najbogatijih 10%, praktično nisu promenili od 1970-ih. Naime, zapanjujuća je činjenica da su prosečne realne zarade (dakle korigovane za rast cena) proizvodnih radnika sa srednjim primanjima kumulativno porasle za marginalnih 0,7% u periodu od pola veka počevši od februara 1973. (tako se povećavajući za nepunih 20 centi za 50 godina).
Vreme globalizacije
Slična situacija je i u mnogim zemljama u razvoju. Naime, sa ubrzanjem globalizacije od početka 1990-ih, multinacionalne kompanije proširile su proizvodnju širom sveta, te su mnoge firme u zemljama „Trećeg sveta“ postale integrisane u globalne lance snabdevanja usvajajući najsavremenije proizvodne tehnike. Posledično, produktivnost ovih kompanija snažno je porasla, ali je produktivnost ekonomija u kojima su one poslovale uglavnom stagnirala.
Indikativan je primer Meksika, koji se sa liberalizacijom od 1980-ih, odnosno formiranjem zone slobodne trgovine sa SAD i Kanadom 1990-ih, imao snažan priliv stranih investicija i dramatičan rast izvoza industrijskih proizvoda. Ipak, ukupna produktivnost meksičke ekonomije, kao i većine ostalih privreda Latinske Amerike, praktično je stagnirala od tada, sa posledičnim reperkusijama po životni standard prosečnih stanovnika tih zemalja.
Naime, industrijske kompanije Meksika i drugih latinoameričkih država postale su produktivnije jer su bile primorane da se takmiče na globalnom tržištu, ali su one istovremeno smanjivale zaposlenost, apsorbujući sve manji deo radne snage tih zemalja. Tako je ostatak ekonomija, u kome dominiraju male firme, postajao sve manje produktivan. Rezultat je bio da je povećanje produktivnosti u globalno orijentisanoj industriji neutralisano lošijim učincima u drugim aktivnostima, uglavnom u uslužnom sektoru.
Čak i efekti toliko hvaljene veštačke inteligencije na rast ukupne produktivnosti mogu biti upitni. Na primer, prednosti veštačke inteligencije u pogledu produktivnosti mogu biti ograničene ako važni delovi ekonomije – građevinarstvo, brojne usluge, kreativni rad – ostanu izvan domašaja iste, što je nešto što se lako može desiti bez aktivne uloge države.
Nauka, tehnologija i standard
Jasno je da su naučne i tehnološke inovacije neophodne za rast produktivnosti koji obogaćuje društva, ali to nije dovoljno. Transformisanje tehnološkog napretka u rast produktivnosti koji bi relativno brzo, kroz rast životnog standarda, bio uživan od većina članova društvene zajednice zahteva politike posebno osmišljene da podstaknu inkluzivnost.
Naravno, ne treba odbacivati neupitne pozitivne efekte tehnoloških unapređenja. Hipoteza da efekti tehnološkog napretka na kraju dođu do svih, čak i ako njegove neposredne koristi vrlo dugo stiče samo mala grupi korporacija, odnosno investitora, verovatno je tačna. Međutim, pitanje je koliko vremena je potrebno da prođe.
Mnogi radnici, posebno oni nisko kvalifikovani, nikada neće uzeti benefite tehnoloških unapređenja. Sigurno da su neadekvatne institucije i propisi, koji iskrivljuju pregovaračku moć radništva (sindikati su od početka 1980-ih izgubili dobar deo svoje moći) ili ograničavaju konkurenciju u mnogim sektorima, odgovorni za ovakvu situaciju.
I sama priroda tehnologije, odnosno činjenica da inovacije najčešće idu na ruku visokokvalifikovanim radnicima i profesionalcima, otežava situaciju za najveće segmente društva. U tom smislu, jasno je da su politike kao što je državno finansiranje (pre)obuke radnika ili subvencionisanje manjih preduzeća jedan od adekvatnih odgovora na postojeće probleme.
Probiznis politika
Naravno, najvažniji i najizdašniji elementi javne potrošnje – zdravstvo, penziono osiguranje i školstvo – ostaju glavni faktor društvene inkluzije. To što je javna potrošnja u poslednjih sto godina, kao udeo u BDP-u, učetvorostručena (dostižući između 40% i 50% BDP-a u većini država sveta), možda je i najveći uspeh čovečanstva u pogledu redistribucije blagostanja i verovatno najbolji indikator da su stvari ipak bolje nego ranije (istina, to što je taj isti udeo praktično nepromenjen od 1970-ih je opominjuće).
Takođe važno, moderni politički sistem, koji je baziran na relativno širokom poverenju populacije, obećava da skoro nijedna vladajuća politička elita neće smeti da dirne u ove mukom ostvarene tekovine sindikalista i progresivnih intelektualaca od 19. stoleća. „Kontrarevolucija monetarista“ (regonomika, tačerizam, odnosno neoliberalizam) u sprovedbi od ranih 1980-ih, i pored negativnih posledica koje je proizvela nije uspela da preokrene točak istorije.
Praktični slom neoliberalizma, koji se najbolje vidi kroz nezapamćenu fiskalnu i monetarnu ekspanzivnost u ključnim ekonomijama modernog sveta, ukazuju koliko je za političke elite bitno da slušaju glas većine. Uprkos trenutnim naporima da se obuzda javna potrošnja i monetarna politika učini restriktivnijom (obični građani Srbije to najbolje vide kroz rast EURIBOR-a, tj. rata za stambene kredite), zaokret od „države blagostanja“ ka nečemu što bi ličilo na „pro-biznis“ politike, zasnovane na malim porezima i radikalnom smanjenju fiskusa i javnih dugova, na sreću ne izgleda realistično.
Lekcije, odnosno posledice, Velike depresije 1930-ih, toliko su snažne i opominjuće da je aktivno korišćenje monetarne i fiskalne politike kao amortizera socijalnih napetosti postalo faktički opšte prihvaćeno – na dobrobit običnog čoveka u skoro svakom kutku planete.
