Boli li pomesnu Crkvu kad joj nasilno i obnoć promene njen iskonski i stolećima krepljeni identitet? I te kako, jer kao što verni narod kroz liturgijsko sabranje postaje Crkva Hristova, tako i Crkva upija verujuće biće baš onog naroda koji sabire, počinje na njega da liči. Potraje li njeno otuđenje, ona, prisilno odenuta u novo ruho, taman kao i čovek – konvertit, neće više moći ni tamo ni ovamo nego će, doveka nesrećna, ostati na pola puta.
I srpska Crkva u Gornjem Vinarcu nadomak Kosovske Mitrovice, posvećena, kako stoji u tekstu Eparhije raško-prizrenske, „Životvornom istočniku“ oteta je i proglašena katoličkom. Koja je sledeća? I treba li se čuditi, kad pristali smo na uzmak, sramnu zavjetrinu? Eparhija raško-prizrenska će, kao i dosad, u veri i nadi da će pravda ostati na Davidovoj strani, voditi borbu s Golijatom. A država? Neposredno nakon parlamentarnih izbora predsednik nam saopšti da je spreman na dalje ustupke. Njegov posilni juče je jedan već obelodanio. „Za dobro Srba“ – reče.
Meštani obližnjeg Suvog Dola pripovedaju da su u crkvicu, po njihovom kazivanju posvećenu Vidovdanu, na taj dan odlazili sve do potonjeg pogroma 1999. godine. Crkvu su u međuvremenu mnogi zaboravili, pa su noviji podaci koji se mogu naći u literaturi o njoj svedeni na jednu jedinu rečenicu u kojoj se pominje kao ruševina, iako se izdaleka može videti da se i dalje „beli“ na uzvišici iznad sela.
Srbi u Gornje Vinarce više ne navraćaju, odveć je rizično – kažu. Posle višednevne potrage za vozačem, pojavio se hrabri taksista Jovan koji je pristao da me poveze do Crkve Samotnice. Kako smo strmim putem stigli pred Crkvu, iz prostrane kuće podignute uz samu svetinju pojavio se radoznali domaćin kojeg će Jovan, dobar poznavalac albanskog jezika, nastojati da „zagovori“ dok, makar na brzinu, ne utvrdim u kakvom je stanju Crkva. Moj strah da ću je zateći oprljanu ili pretvorenu u staju pokazao se, na sreću, neosnovanim. Prostor oko lepe „Starice“ patinastih i prilično oronulih, ali još uvek držećih zidova bio je čist, a njena unutrašnjost je tog 4. februara 2021. takođe bila čista i suva. Nije bila ni sasvim sama; pohodila ju je jedna lasta koja beše svila gnezdo na unutrašnjoj strani oltarskog zida. To što još uvek nije srušena, retki koji ponešto znaju o Crkvi objašnjavaju strahom meštana, pošto je one koji su nasrtali na nju stizala Božja kazna. A o nasrtanju na nju svedoče izveštaji tadašnjeg episkopa i budućeg patrijarha Pavla koji opisuje grubo skrnavljenje Crkve 1972. godine. U bezuspešnim vapajima upućenim navedene godine Svetom arhijerejskom sinodu, episkop Pavle, nakon što je primio izveštaj mitrovačkog paroha Vladimira Popovića, između ostalog, piše: „Demolirana je sasvim stara crkvica u selu Vinarcu kod Kosovske Mitrovice. Najpre su nepoznati zločinci otkrili krov i unutra nabacali kojekakve otpatke – smeće. Verni crkvu očiste, poprave krov i vrata još bolje učvrste. No zločinci onda razvale i odnesu vrata, i crkvi polome i unište sve stolove, čirake i kandila. Nadležni sveštenik se žalio miliciji, no bezuspešno.“ Pominjanje crkvenog inventara, uključujući čirake i kandila, govori o tome da je Crkva pre pedeset godina, i pored svih nevolja, bila koliko-toliko „aktivna“. Ako je vandali i poštede, pribojavam se da će vreme učiniti svoje. Krajnje je vreme da joj stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika pripomognu kako se ne bi sama urušila – pomišljala sam kad god bih je se setila tokom poslednje tri godine.
I niko joj nije pomogao. Da su stručnjaci na nju obratili pažnju i da smo je organizovano pohodili barem jednom godišnje, Crkva ne bi doživela da joj varvarin privija ljutu travu na ljutu ranu, da čepa po njenom životvornom oltaru. Jer, svedoci smo da najpre otimaju one koje retko ko ili niko ne obilazi.
Uz Crkvu u Gornjem Vinarcu nesumnjivo je postojalo i staro srpsko groblje. Da li je išta od njega ostalo tog februarskog jutra 2021. ne stigoh da proverim. Novije, maleno srpsko groblje pri reci podno sela potpuno je uništeno. Sve nadgrobne ploče su srušene i pokradene. Ostao je samo jedan „naglavačke“ srušeni spomenik.
