Мештровићев пројекат је и ликовно и садржински у потпуној супротности са свим идејама које су у овом друштву рођене. Неће ли његово постављање представљати велики фалсификат нас самих? Подићи овај споменик значи, за мене, изневерити хумане тековине које смо тако тешко стекли. Значило би то обнову једног лажног мита, коме није место у животу, већ у музеју да тамо сачека оцену историје.
Независно од свих других разлога, стоји као питање: да ли оваква псеудомонументална архитектура окићена сецесионистичком декорацијом и проистекла из старих средњоевропских теорија, може да буде данас, после свих искустава, тако вредна да је треба ставити као споменик Његошу. Сигурно је да не може, јер је таква концепција архитектуре и скулптуре давно превазиђена и мртва ликовна идеја, која ни у време свог цветања није могла да оплоди ниједно дело високог и одрживог квалитета. Окићена псеудомонументалност средње Европе, коју је Мештровић тако дивно наследио, представљала је у развоју европске уметности нашега века директну реакцију прогресивним токовима вајарства и архитектуре. Није случајно што су овакву уметност подржале и даље развиле земље (на пример, нацистичка Немачка) које су с једне стране, имале амбиција да глорификују своју политичку диктатуру, а с друге, биле противу свега што је у европској уметности напредно, авангардно и слободно. Отуда је и у старој Југославији цветала псеудомонументалност, без обзира колико је била закрпљена идејом о „националном стилу“.
Поникао као наставак сецесионистичких схватања, Мештровићев пројекат споменику Његошу је обнова једне старе и конзервативне идеје, која је потпуно противна духу и суштини наше уметности данас и која је у пуној супротности са савременим схватањем уметничког дела. Али, овај пројекат није превазиђен само ликовно и естетски, већ и садржински и идејно. Замишљен као маузолеј са каријатидама и сумњивим симболима, он представља васкрс религиозне концепције и „националног стила“. Историсјки је утврђено да је у доба настајања југословенске модерне уметности, када су словеначки, хрватски и српски импресионисти покушавали да у нашу средину пренесу једну нову и савременију ликовну естетику, дошло до појаве Мештровића и његове сецесионистичке реторике.
У тренутку када је још велики део земље под туђинском влашћу, романтични национални занос интелектуалаца нашао је своју глорификацију у његовој видовданској патетици. Мештровићу се не могу оспорити таленат и заслуге за развој нашег вајарства. Али то не сме да буде препрека у тачном уочавању негативних последица које је његова еклектична уметност оставила. Његов утицај на вајаре и сликаре довео је до беживотног манира који се исцрпљивао у представљању националних циклуса. Наша напредна критика, теорија и уметност (Матош, М. Пијаде, Добровић, Црњански, Крлежа, Драинац) осудиле су врло рано ову „демагогију“, како ју је назвао Добровић. После изложбе југословенске уметности у Патизу 1919, отпори су постали одређенији, јер је пред новим перспективама наше уметности постало јасно колико та дела великих гестова значе препреку у даљем развоју.
Моша Пијаде је врло одређено осудио Мешртовићеву концепцију, објаснио њено сецесионистичко порекло и тачно утврдио да она „није никла из наше средине“. Добровић је био још оштрији: „…код нас се са појмом „југословенске уметности“ чине велике злоупотребе. Једна клика узурпира себи право националне уметности. Озбиљно упозорујем наше уметнике да је циљ уметности природа, а да је језик вајарев форма а сликарев боја. Не анегдоте, не историју, него природу. Варијације, простор, светлсот, боја, форма, укопчавање предмета један у други, то је циљ ликовне уметности, а не Југ Богдан… Нама не требају музејски анахронизми, њих ћемо разбити, него људи од Данас који стварају Сутра.“
Помодна национална уметност—како Црњански рече: „Ја знам да је сада друга мода код наших сликара: стилизована вила Равијојла у опанцима“—није могла између два рата да загреје ниједног озбиљнијег уметника. Разлог је прост: у тој уметности није било живота, ни перспективе, јер како је то 1926 записао Крлежа: „…ове каријатиде с немирном мускулатуром, носилице германских архитектонских терета, оно перверзно геометризирање људских облика, оно сфингоидно жена—псето са стопалима прилубљеним уз руке, оно упрошћавање форме до потпуног брисања живота, стилизација ради стилизације, Египат без вјере у Озириса, све то делује отуђујуће (и поред догме националног стила и помпезне агитације)“.
Тешко је враћати из заборава те тако давно написане редове, али је још теже не сложити се с њима, нарочито са овом тачном Крлежином оценом: „Мештровићево је ствралаштво још на почетку изгубило здраве слутње, и из чистих нагона пребацио се у конструисану, намјештену, смјешну, лажљиву, архитектонски, програматски и пропагандистички обзидану државотворну видовданску религиозну пропаганду“. Изречени пре више од тридесет и четрдесет годиности итежини. Потврдило их је време а и пут који је у овим деценијама прешла наша уметност.
Споменик Његошу као наставак ранијих Мештровићевих концепција доводи сам себе под знак питања. Зашто и чему дизати такав споменик? Са ликовне стране он представља чисти анахронизам (повампирену сецесију), а са садржинске—глорификацију идеја које су овој земљи и овом друштву веома, веома стране. Стављати на песников гроб, који је постао симбол слободе, мермерни сецесионистички бункер који ће придржавати каријатиде, те „носилице гермаснких архитектонских терета“, значи изневерити све идеје и мисли које је Његош носио. Иако је био господар Црне Горе, Његош је пре свега био пецник и филозоф, хуманиста и човек, и његов гроб не би смела да притиска једна маузолејска архитектура које је красила и краси гробове тирана и диктатора. Да ли треба због те старинске, прашњаве, монструозне квазиуметности нарушити силуету Ловћена! Зар сам Ловћен са својом скромном капелом није најбољи споменик песнику!
На крају бих желео да упозорим на ово: јавни споменик није одређен само личношћу којој се подиже: он је у највећој мери и сведочанство о људима који га дижу, о њиховим схватањима и тежњама. Споменик иду у будућност да обележи и пренесе поруку тих људи. Мештровићев пројекат је и ликовно и садржински у потпуној супротности са свим идејама које су у овом друштву рођене. Неће ли његово постављање представљати велики фалсификат нас самих? Подићи овај споменик значи, за мене, изневерити хумане тековине које смо тако тешко стекли. Значило би то обнову једног лажног мита, коме није место у животу, већ у музеју да тамо сачека оцену историје.
Лазар Трифуновић
Данас, 30. VIII 1961.
