Радосавовић: Има ли ко зна?

Ђуро Радосавовић, (Фото: Тањуг)

Мемоари наших умишљено-значајних личности су углавном лажавине. Предимензионирани догађаји у своју корист. Искривљена слика мегаломаније и егоманијачење. Не пишу како је било, већ како су убиједили себе да је било. Онако како им одговара да буде. Зато и немамо у XX вијеку много мемоарских књига у Црној Гори на које можемо да се ослонимо, ако желимо да тумачимо прошлост. Ђиласови дневници и мемоари су изузетно написани и прилично реални, такође, Владимир Дедијер оставио је више материјала у својих пар књига од свих историчара скрибомана. Своје верзије догађања Ђилас и Дедијер су добро платили. Боље су прошли они што су измишљали. Може постојати само једна верзија истине, али су за тумачења задужени људи који себе хоће да прогласе херојима, да скроје све по њиховом калупу. И глупо је користити термин “ревизија историје”, јер ми историју уопште и немамо. Тек треба да је откријемо.

 Али како се бавити историјом у држави у којој не знамо што је било јуче и прекјуче. Све су прилике да и нећемо сазнати. Да ли ће ико икад јавно саопштити ко је убио Душка Јовановића, а ко је наручио то убиство? Ко је убио Славољуба Шћекића? Ко је прокопао тунел до Вишег суда? Ако то не сазнамо, нећемо знати ништа о себи. Бауљаћемо од партије до партије, од владе до владе, цријевићемо се и натезати око будалаштина да би прикрили незнање о највећим стварима.

Сигурно да има оних који знају. Можда се могу набројати на прсте једне руке, али ипак има ко зна. Али ћуте, не зато јер су фаце, него ћуте јер су у основи кукавице. Фрка им је да открију јер ће се изложити притиску, пријетњама, а удобно им је док ћуте. Можда ће написати какву измишљену аутобиографију у којој ће околиштати, прогласити себе херојима, свалити све на друге и нече рећи ништа посебно. Није проблем што су кукавице, него што настоје себе прогласити за хероје најпрљавијег доба! Зато и нема хероја на видику, јер се све врти око гузице.

 Француски сценариста, глумац и режисер Оливиер Маршал радио је некад у полицији. Касније се посветио филму и написао неке од бриљантних сценарија, који су прерасли у добре крими-филмове (36 precint, A gang story, Elite squad, Rogue city, MR73). У тим филмовима нема рупа, нема кикса, јер он зна како систем криминала и полиције функционише, зна што је алиби, што је мотив, што је улица а што судница, што је херојство а што кукавичлук. Има примјере из којих је учио занат.

Ми немамо нашег Оливиера Маршала, јер наши детективи ћуте, они гутају кнедле а немају петље да крикну, да макар оставе сценарио, кад већ не смију истину да кажу. Знају да возе службена кола и да климну главом кад им шаљу пиће у кафићу. Не смију чак ни приче које знају да кажу под другим именима, да испричају причу “по кључу”, да нам буде јасно иако није директно. Не смије нико ништа да писне у Црној Гори о темама које су кључне, зато се само брсти дневна политика, јер су ДПС, Демократе, УРА, ПЕС, ЗБЦГ и Бошњачка лаке мете. Можеш да пљујеш, а да не страдаш.

Смијешно је позивати на одговорност у неодговорној држави. Назив једне пјесме Бијелог дугмета је “Не десе се такве ствари правоме мушкарцу”. Не деси се тунел стварној држави! Једноставно, немогуће је да се то деси. Чак и ако се деси, ако уопште постоји држава, немогуће је да не открије ко је то учинио. Због себе Црна Гора мора да открије ко је копао, јер ако не открије, тунел ће да је прогони, све док од државе не остане само име.

Има ко зна одговоре. Сигурно да има. Али није у томе поента. На потезу је Црна Гора, да докаже постоји ли или се предала. Има ли државе? Оџвања то питање. На то питање неко мора да одговори брзо и гласно.

Ђуро Радосавовић

Извор: Вијести