Meštrovićev projekat je i likovno i sadržinski u potpunoj suprotnosti sa svim idejama koje su u ovom društvu rođene. Neće li njegovo postavljanje predstavljati veliki falsifikat nas samih? Podići ovaj spomenik znači, za mene, izneveriti humane tekovine koje smo tako teško stekli. Značilo bi to obnovu jednog lažnog mita, kome nije mesto u životu, već u muzeju da tamo sačeka ocenu istorije.
Nezavisno od svih drugih razloga, stoji kao pitanje: da li ovakva pseudomonumentalna arhitektura okićena secesionističkom dekoracijom i proistekla iz starih srednjoevropskih teorija, može da bude danas, posle svih iskustava, tako vredna da je treba staviti kao spomenik Njegošu. Sigurno je da ne može, jer je takva koncepcija arhitekture i skulpture davno prevaziđena i mrtva likovna ideja, koja ni u vreme svog cvetanja nije mogla da oplodi nijedno delo visokog i održivog kvaliteta. Okićena pseudomonumentalnost srednje Evrope, koju je Meštrović tako divno nasledio, predstavljala je u razvoju evropske umetnosti našega veka direktnu reakciju progresivnim tokovima vajarstva i arhitekture. Nije slučajno što su ovakvu umetnost podržale i dalje razvile zemlje (na primer, nacistička Nemačka) koje su s jedne strane, imale ambicija da glorifikuju svoju političku diktaturu, a s druge, bile protivu svega što je u evropskoj umetnosti napredno, avangardno i slobodno. Otuda je i u staroj Jugoslaviji cvetala pseudomonumentalnost, bez obzira koliko je bila zakrpljena idejom o „nacionalnom stilu“.
Ponikao kao nastavak secesionističkih shvatanja, Meštrovićev projekat spomeniku Njegošu je obnova jedne stare i konzervativne ideje, koja je potpuno protivna duhu i suštini naše umetnosti danas i koja je u punoj suprotnosti sa savremenim shvatanjem umetničkog dela. Ali, ovaj projekat nije prevaziđen samo likovno i estetski, već i sadržinski i idejno. Zamišljen kao mauzolej sa karijatidama i sumnjivim simbolima, on predstavlja vaskrs religiozne koncepcije i „nacionalnog stila“. Istorisjki je utvrđeno da je u doba nastajanja jugoslovenske moderne umetnosti, kada su slovenački, hrvatski i srpski impresionisti pokušavali da u našu sredinu prenesu jednu novu i savremeniju likovnu estetiku, došlo do pojave Meštrovića i njegove secesionističke retorike.
U trenutku kada je još veliki deo zemlje pod tuđinskom vlašću, romantični nacionalni zanos intelektualaca našao je svoju glorifikaciju u njegovoj vidovdanskoj patetici. Meštroviću se ne mogu osporiti talenat i zasluge za razvoj našeg vajarstva. Ali to ne sme da bude prepreka u tačnom uočavanju negativnih posledica koje je njegova eklektična umetnost ostavila. Njegov uticaj na vajare i slikare doveo je do beživotnog manira koji se iscrpljivao u predstavljanju nacionalnih ciklusa. Naša napredna kritika, teorija i umetnost (Matoš, M. Pijade, Dobrović, Crnjanski, Krleža, Drainac) osudile su vrlo rano ovu „demagogiju“, kako ju je nazvao Dobrović. Posle izložbe jugoslovenske umetnosti u Patizu 1919, otpori su postali određeniji, jer je pred novim perspektivama naše umetnosti postalo jasno koliko ta dela velikih gestova znače prepreku u daljem razvoju.
Moša Pijade je vrlo određeno osudio Mešrtovićevu koncepciju, objasnio njeno secesionističko poreklo i tačno utvrdio da ona „nije nikla iz naše sredine“. Dobrović je bio još oštriji: „…kod nas se sa pojmom „jugoslovenske umetnosti“ čine velike zloupotrebe. Jedna klika uzurpira sebi pravo nacionalne umetnosti. Ozbiljno upozorujem naše umetnike da je cilj umetnosti priroda, a da je jezik vajarev forma a slikarev boja. Ne anegdote, ne istoriju, nego prirodu. Varijacije, prostor, svetlsot, boja, forma, ukopčavanje predmeta jedan u drugi, to je cilj likovne umetnosti, a ne Jug Bogdan… Nama ne trebaju muzejski anahronizmi, njih ćemo razbiti, nego ljudi od Danas koji stvaraju Sutra.“
Pomodna nacionalna umetnost—kako Crnjanski reče: „Ja znam da je sada druga moda kod naših slikara: stilizovana vila Ravijojla u opancima“—nije mogla između dva rata da zagreje nijednog ozbiljnijeg umetnika. Razlog je prost: u toj umetnosti nije bilo života, ni perspektive, jer kako je to 1926 zapisao Krleža: „…ove karijatide s nemirnom muskulaturom, nosilice germanskih arhitektonskih tereta, ono perverzno geometriziranje ljudskih oblika, ono sfingoidno žena—pseto sa stopalima prilubljenim uz ruke, ono uprošćavanje forme do potpunog brisanja života, stilizacija radi stilizacije, Egipat bez vjere u Ozirisa, sve to deluje otuđujuće (i pored dogme nacionalnog stila i pompezne agitacije)“.
Teško je vraćati iz zaborava te tako davno napisane redove, ali je još teže ne složiti se s njima, naročito sa ovom tačnom Krležinom ocenom: „Meštrovićevo je stvralaštvo još na početku izgubilo zdrave slutnje, i iz čistih nagona prebacio se u konstruisanu, namještenu, smješnu, lažljivu, arhitektonski, programatski i propagandistički obzidanu državotvornu vidovdansku religioznu propagandu“. Izrečeni pre više od trideset i četrdeset godinosti itežini. Potvrdilo ih je vreme a i put koji je u ovim decenijama prešla naša umetnost.
Spomenik Njegošu kao nastavak ranijih Meštrovićevih koncepcija dovodi sam sebe pod znak pitanja. Zašto i čemu dizati takav spomenik? Sa likovne strane on predstavlja čisti anahronizam (povampirenu secesiju), a sa sadržinske—glorifikaciju ideja koje su ovoj zemlji i ovom društvu veoma, veoma strane. Stavljati na pesnikov grob, koji je postao simbol slobode, mermerni secesionistički bunker koji će pridržavati karijatide, te „nosilice germasnkih arhitektonskih tereta“, znači izneveriti sve ideje i misli koje je Njegoš nosio. Iako je bio gospodar Crne Gore, Njegoš je pre svega bio pecnik i filozof, humanista i čovek, i njegov grob ne bi smela da pritiska jedna mauzolejska arhitektura koje je krasila i krasi grobove tirana i diktatora. Da li treba zbog te starinske, prašnjave, monstruozne kvaziumetnosti narušiti siluetu Lovćena! Zar sam Lovćen sa svojom skromnom kapelom nije najbolji spomenik pesniku!
Na kraju bih želeo da upozorim na ovo: javni spomenik nije određen samo ličnošću kojoj se podiže: on je u najvećoj meri i svedočanstvo o ljudima koji ga dižu, o njihovim shvatanjima i težnjama. Spomenik idu u budućnost da obeleži i prenese poruku tih ljudi. Meštrovićev projekat je i likovno i sadržinski u potpunoj suprotnosti sa svim idejama koje su u ovom društvu rođene. Neće li njegovo postavljanje predstavljati veliki falsifikat nas samih? Podići ovaj spomenik znači, za mene, izneveriti humane tekovine koje smo tako teško stekli. Značilo bi to obnovu jednog lažnog mita, kome nije mesto u životu, već u muzeju da tamo sačeka ocenu istorije.
Lazar Trifunović
Danas, 30. VIII 1961.
