Већина религија се одликује одређеним мистицизмом. Мистицизам представља прелажење из чулног у ванчулно, дакле, оно што се обичним чулом не може опазити. То се може десити спонтано или коришћењем одређених средстава или техника.
Пише: Милош Лалатовић
У разним религијама имамо и различита средства. У далекоисточним будизму, хиндуизму, ђаинизму, имамо технике медитације уз изговарање одређених ријечи, које се називају мантре. Циљ је постићи тзв. нирвану, стање безмисаоности и ништавила, које се овђе позитивно схваћа. У јудаизму имамо кабалу. У исламу суфи или дервишки покрет. Овај тип мистицизма је присутан од саме појаве ислама. Позната је суфијска мистичарка Рабија. Суфизам је доста уобличио исламски пјесник из Kоње, данашње Турске Џелалудин Руми.
У хришћанству мистицизам се јавља такође од самог почетка, као што знамо из Посланица апостола Павла. Ипак, списи, који су изразито утицали на мистичну традицију хришћанства, а и других религија је псеудо-Дионисија Ареопагита О Божанском примраку, као и О небеској јерархији. Не зна се прави аутор ових списа.
Они су утицали на мистичну праксу и учење Православне Цркве.
Ови списи су откривени негдје у четвртом или петом вијеку, интересантно код јеретичких Kопта. Али свети Оци су ове списе оцијенили као православне. Православни мистицизам се јавља такође код коптског монаштва, док је било у склопу Православља. Познати су великих свети Оци из тог периода свети Антоније, свети Макарије и други. Они су живљели не тако дуго прије него што је Kоптска Црква отишла у јерес монофизитизма у петом вијеку. Kоријени исихазма потичу од њих, неки аутори наводе још и Стари завјет, од Светог Пророка Илије.
Сам назив исихазам или тиховање, означава молитвено ћутање уз изговарање молитава, најчешће Исусове молитве. Овим се путем може видјети Нетварна Свјетлост, коју се се удостојили видјети апостоли на гори Тавор, приликом Исусовог Преображења.
Оснивањем светогорских манастира, исихастичка пракса се „сели“ овдје и остаје водећи исихастички центар до данас. Света Гора је била расадник исихазма широм Православља.
У четранаестом вијеку долази до тзв. исихастичког спора између светогорских монаха, које предводи свети Григорије Палама и калабријског монаха Варлама. Може се рећи да у овом спору се решавају многе теолошке теме битне за Православну Цркву, као што је Нестворена Божанска Енергија и Свјетлост, као и могућност човјека да на овај начин ступи директно у контакт са Богом, што је Западна црква, заједно са Варламом одбацивала.Многи и православни монаси су потпали под западни утицај. Ипак,свети Григорије Палама се изборио за православно учење. То је може се рећи и било једно од последњих великих учења Православне Цркве, званично озваничених прије Отоманског освајања већине православних земаља.
У току турске владавине ово учење се све више губило и на Светој Гори. Један од поновних обновитеља исихазма у двадесетом вијеку је Старац Јосиф Исихаста, који се упокојио 1959. године. Овим путем су наставили и његови ученици. Један од знаменитијих, који се упокојио прије скоро двије године је Старац Јефрем Аризонски. Старац Јефрем је основао преко двадесет православних манастира широм Америке. Сам је говорио о значају исихазма и Исусове молитве, која гласи Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног или Господе Исусе Христе, помилуј ме.
Православни духовници тврде да ова молитва поред Свете Литургије одржава свијет.
