Пише: Мишо М. Младеновић
академски сликар и писац, Београд
Пре око шест деценија, радећи у екипама Републичког завода за заштиту споменика културе, у низу од неколико година, провео сам с будућом супругом Даницом у манастиру Високи Дечани.
Осим монаха, преко лета је било присутно и неколико богослова. Један од њих је био и Бата Риста, како смо га звали. Као да је био члан наше екипе студената академије. Увек насмејан, никада озбиљан. Лице отворено, спремно за разговор. Стајао је на улазу у цркву, дочекивао туристе и одлазио с њима унутра, да им објашњава све о значају манастира, фрескама и да им одговара на њихова питања. Када није било туриста, Бата Риста је био с нама. Учествовао је у свим разговорима, шалама… Лепо очешљан, с црном косом на раздељак, обучен у сако с белом крагном кошуље пребаченом преко сакоа, весео и чио. Знали смо да га је игуман волео и ангажовао да буде водич у манастиру. Био је Црногорац, родом из села поред манастира Мораче. Знате ли ко је то био? Митрополит Амфилохије Радовић.
Годинама после познанства у Дечанима, били смо блиски у границама могућности, јер је Бата Риста врло брзо напредовао у свом позиву. Замонашио се, студирао и специјализирао у Грчкој, постао владика и на крају митрополит црногорски, и тако даље. То је био његов пут, узвишен и значајан. Али, као што то обично бива, све ређе смо се виђали, јер се Бата Риста високо винуо, наравно сопственом заслугом и потребама Српске цркве.
Једном приликом видели смо се накратко, такорећи у пролазу. Догодило се то у згради Патријаршије, када смо супруга и ја пролазили замраченим ходником на првом спрату. Из помрчине се зачу продоран, радостан глас: „Мишо, Данице!” Тек тада се појави монах са широком мантијом. То је био отац Амфилохије, који је био у кратком боравку у Београду, после вишегодишњег студирања у Грчкој. Братски, љубазан, искрен поздрав, неколико срдачних речи, размењених на брзину и то је све. Али, не може се све мерити овоземаљским мерилима. Како је време одмицало, нисмо се такорећи ни виђали.
Ипак, један сусрет се догодио у најтеже време ратног вихора крајем прошлог века.
У то време одлазили смо на литургије у манастир Ваведење у Београду. После службе, група верника би остајала на послужењу и пригодним разговорима у просторијама за госте у манастиру. Тог дана архијерејску литургију служио је епископ Амфилохије, па се и он појавио међу присутним народом.
Тихо и једва чујно говорио је епископ, сходно данима рата који се одвијао на Космету. Причало се, писало се у штампи и на телевизији су приказиване страхоте рата и страдања српског народа, а тамо је епископ Амфилохије био присутан, помагао је народу, сахрањивао даноноћно. Био је сведок и учесник страдања Срба.
Наглашено уморан, блед и миран споља, епископ је испричао један догађај негде са Космета. Био је врло потресен док је причао. Догађај је био карактеристичан и вредан пажње. У некој вароши на Космету, надолази велика група необузданих паравојних српских бораца, устремила се према џамији, желећи да је сруше. Вероватно су били огорчени неким страдањима Срба. Владика стане испред те масе разјарених људи, рашири руке и виче: „Станите, не рушите ову џамију, немојте, ако Бога знате! Браћо, немојте то да радите! Вратиће нам се исто! Срушиће нам наше цркве! Немојте, вратиће нам се много горе!”
Настаде нема тишина међу присутнима. Не зна човек како да реагује. Шта да дода овом казивању. Све се касније догађало, како се догађало. Сусрета са владиком скоро да више и није било.
Бата Риста од манастира Дечани, преко Грчке, до страдања и литија у Црној Гори на челу с митрополитом Амфилохијем, у мојој глави се све то поређало, као у овој причи.
Извор: Политика
